31 СРЕЋНИ БОЖИЋНИ И НОВОГОДИШЊИ ПРАЗНИЦИ!

ИНТЕРВЈУ

ДАВИД АЛБАХАРИ

СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА У ОНТАРИЈУ БРАНКА ЂУРОВИЋ, РАДИО “РАВНА ГОРА”

ИСТОРИЈА

МУЗЕЈ СРПСКА КУЋА И СРПСКЕ КУЋЕ НА КРФУ

KРОЗ ПРИЗМУ

ПРВО ПАРЕ, ПА ЗДРАВЉЕ

АКТУЕЛНО

НЕПРАВДЕ У САВРЕМЕНОМ КАНАДСКОМ ДРУШТВУ

ЖИВОТ ДАНАС

ПРОБУЂЕНИ ТЕЛЕФОНИ

ISSN 2369 - 4505 - ISBN - 978-0-9940059

САН Северноамеричке новине Излази сезонски. Зима, јануар 2023, број 31

Цена $5

SAN Serbian Canadian Magazine Published seasonally. Winter, January 2023, Issue 31

Price $5

САДРЖАЈ ПИСМО УРЕДНИЦЕ АКТУЕЛНО Неправде у савременом канадском друштву ИНТЕРВЈУ Господар приче - Давид Албахари КАНАДА Мистериозни становници Канаде Џон Тори по трећи пут градоначелник Торонта Акциони план за стамбени развој КРОЗ ПРИЗМУ Прво паре па здравље ТОРОНТО Bike Share Торонто СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА У ОНТАРИЈУ Од сазнања до инспирације Пример оданости и посвећености своме роду СРБИ У СВЕТУ Гвоздена завеса - судбина или сан о слободи ИСТОРИЈА Музеј Српска кућа и српске куће на Крфу ЗАВИЧАЈ Место српског ходочашћа - Спомен кућа Саве Шумановића Ој Карловци, место моје драго ПО ЗАКОНУ Да ли адвокатура изумире ФИНАНСИЈЕ И НЕКРЕТНИНЕ Инфлација, камате, некретнине ОД НАШЕГ ДОПИСНИКА Урбана икона лепоте и културе ПРИКАЗ КЊИГЕ Трагом књига на српском језику МЛАДИ НОВИНАРИ Славенски бог поља, пашњака и шума ДНЕВНИК ИМИГРАНТА Ни тамо, ни овамо ТАЛЕНТИ И УСПЕСИ Анастасија – уметница чаробног талента ОД НАШЕГ ДОПИСНИКА Подела међу Србима ЖИВОТ ДАНАС Пробуђени телефони – занимљиве апликације АЗБУКА ЗДРАВЉА Чудесни додир киропрактичара НАШИ МЛАДИ ИЗ НАШЕ КУХИЊЕ Слатки укуси и украси на божићној трпези КАЈА ПРЕПОРУЧУЈЕ Панталоне за планинарење ЕНИГМАТИКА ДЕЧЈА СТРАНА

3 4 7 10 15 16 18 23 26 30 36 37 38 40 42 44 46 47 48 50 51 52 53 54 55

EDITOR’S NOTE TRENDING Injustices in Contemporary Canadian Society INTERVIEW Master of the Story - David Albahari CANADA Mysterious Dwellers in Canada John Tory: Mayor of Toronto for the Third Time Action Plan for Housing Development THROUGH THE PRISM Money First, then Health TORONTO Bike Share Toronto THE SERBIAN COMMUNITY IN ONTARIO Inspiration Found in the Neolithic An Example of Loyalty and Dedication to One’s Nation SERBS AROUND THE WORLD The Iron Curtain: Destiny or a Dream of Freedom HISTORY The Serbian House and Serbian Houses in Corfu HOMELAND Place of Serbian Pilgrimage –The Birth House of Sava Šumanović My Dear Sweet Karlovci, a Place within my Heart LAW Is Advocacy on its Way to Extinction FINANCE AND REAL ESTATE Inflation, Interest, Real Estate FROM OUR CORESPONDENT Urban Icon of Beauty and Culture BOOK REVIEW On the Hunt for Serbian Language Books in Toronto YOUNG JOURNALISTS Slavic God of Fields, Pastures and Forests DIARY OF THE IMMIGRANT Neither Here nor There TALENTS AND SUCCESS Anastasia: A Mesmerizing Artist with Talent out of this World FROM OUR CORESPONDENT Division amongst Serbs LIFE TODAY Interesting Phone apps ABCs OF HEALTH The Miraculous Touch of a Chiropractor OUR YOUTH FROM OUR KITCHEN Sweet Flavours and Decorations on the Christmas Table KAYA’S SHOPPING PICKS Hiking Pants ENIGMATICS KIDS’ PAGE

Часопис САН излази сезонски, непрофитан је и самофинансиран. Куповином САН-a помоћи ћете да овај часопис настави да излази.

CONTENT

ПИСМО УРЕДНИЦЕ

PUBLICATION DETAILS

Пред сам крај ове године у Онтарију и деловима САД доживели смо незапамћену снежну мећаву која је трајала неколико дана. Пријатељи и рођаци из Србије су ме звали да провере да ли смо добро. Тешко им је било да поверују када сам им рекла да се снег нагло отопио и да уживамо у неуобичајено „пролећном“ времену за ово доба године. Ипак, склона сам да са неверицом констатујем да „ко не плати на мосту плаћа на ћуприји“ и да ћемо искусити још добрих четири месеца зиме. Док испраћамо 2022. годину која је коначно донела завршетак пандемије, али у којој је и започео нови рат у Украјини, најкрвавији од последњег рата на Балкану, верујем да многи од нас нову 2023. дочекују са стрепњом и неизвесношћу. Посматрамо уживо како се историја одвија пред нашим очима, уз саосећање са народима који су у директном ратном сукобу, као и свима онима који су у великој мери угрожени овим ратом. Ипак, намеће се осећај захвалности што живимо у Канади, у сигурности, далеко од рата и велике економске и енергетске кризе, као што је то случај у отаџбини, у Европи и широм света. Из овог броја издвојила бих интервјуе на којима смо марљиво радили како би били објављени у овом броју. Ту је ексклузиван интервју са Давидом Албахаријем, нашим чувеним писцем који је дуги низ година живео у Канади. У рубрици Срби у свету објављујемо интервју са Весном Голдсворти, књижевницом и професорком енглеске књижевности и креативног писања на универзитетима у Ексетеру и Источној Англији. А за Српску заједницу у Онтарију водили смо разговор са Бранком Ђуровић уредницом српског радио часа „Равна гора“, из Торонта. Ту је и интервју са г. Љубомиром Сарамандићем, историчарeм и кустосом у музеју Српска кућа на Крфу. Свим сарадницима, волонтерима, читаоцима, претплатницима, спонзорима и партнерима у име САН-а желим срећан Божић и све најбоље у 2023. години! У Торонту, децембра 2022. УРЕДНИЦА Весна Недић

Часопис САН позива читаоце да шаљу своја писма и коментаре, чланке, фотографије, илустрације, приче и песме на српском језику. Сва писма и радови морају бити потписани пуним именом, уз адресу и телефон. Редакција часописа САН задржава право да коригује и скрати чланак, као и да материјал не објави. Аутор задржава ауторска права, а часопис има право да ауторски рад објави одштампано или у електронској форми. Писма и радове шаљите на: [email protected]

SAN Serbian Canadian magazine © 2015 ISSN 2369-4505 ISBN 978-0-9940059 Publisher: SAN magazine Inc. Editor-in-cheif: Vesna Nedić Executive board: Tamara Miličić-Grbić, Karolina Grujić, Ljiljana Vujnović-Ilić, Vesna Nedić Managing Editor: Jelena Lutrov Journalists and Contributors (for January 2023 issue) Vesna Aleksić, Tatjana Arsić, Tino Brelak, Marina Bulatović, Aleksandra Veljović Ćeklić, Željka Despotović, Violeta Dimitrijević, Mirjana Dumnić, Ivana M. Djordjević, Ana Ginić, Slobodanka Ilić, Snežana Ivković, Katarina Kostić, Živana Kostić, Filip Mrkić, Ivana Stanisavljević, Dragiša Tošić, Vesna Vojvodić, Nemanja Vukojević Contributor from Alberta: Tamara Jorgić Contributors from USA: Dejan Jovanović, Mirko Radaković Contributor from British Columbia: Slobodan Despot Language Editor: Jelena Lutrov Graphic design & layout: Ana Laništanin Translator: Ivana Stanisavljević Marketing: Žolen Georgievska, Željka Despotović i Ivana Petrović Social Marketing: Snežana Ivković Website and Newsletter: Vanja Đurković Photos and graphics: 123rf.com Address: PO Box 84584 2336 Bloor St. W., Toronto, Ontario M6S 4Z7 Canada Tel:647-893-5346 Email: [email protected] Web site: sanmagazine.ca https://sanmagazinecontact.podbean.com www.facebook.com/SevernoAmerickeNovine Instagram https://www.instagram.com/sanmagazin Twitter https://twitter.com/canada_san

We thankfully acknowledge the Governement of Canada in our inclusion of the Local Journalism Initiative Printed in Toronto, quaterly. Thirty first issue, January 2023. To subscribe visit sanmagazine.ca $5.00 Year subscription $40 for Canada, $70 for USA, $90 for International (Including shipping). Digital subscription $20. All rights reserved. Editorial team and Publisher shall not be held liable for the information, points of view and convictions expressed in the articles, interviews, illustrations, photos and advertisements.

3

AKTUELNO

NEPRAVDE

U SAVREMENOM

KANADSKOM DRUŠTVU

PIŠE Vesna Nedić

Kosmopolitsko društvo. Jednakost. Veliki broj imigranata. Ljudi svih rasa, uverenja i religija. Žene ravnopravne sa muškarcima. Starosedeoci ravnopravni sa doseljenicima. Imigranti ravnopravni sa ostalim građanima. Tamnoputi, gej, invalidi, Indijanci, hrišćani, muslimani, budisti, anarhisti, ateisti, feministi... Svi žive srećno do kraja života.

Možda je ovo antiorvelovska slika koju mnogi imaju o Kanadi. A da li je zaista tako? Sa čime se suočavamo kao imigranti, žene, invalidi? Došlo je vreme kada se u kanadskom društvu veoma otvoreno poklanja pažnja ispravljanju nepravdi prema određenim grupama u društvu, eliminisanju predrasuda i diskriminacija. Nije slučajno što je ova tema upravo sada došla na dnevni red. U poslednjih nekoliko godina pojavili su se mnogi povodi, počev od dugogodišnjih LGBTQIA+ borbi za ravnopravnost u društvu, Me too pokreta seksualno zlostavljanih žena, ubistva tamnoputog Flojda u Americi od strane belog policajca. Pored toga, u Kanadi je odnedavno prisutna pojačana tendencija ka kajanju i izvinjavanju Indijancima. Briga o nesavršenostima i nepravičnostima u društvu gotovo da postaje trend i moda. Korporacije i državne institucije se utrkuju ko će bolje edukovati svoje zaposlene na tu temu, uvode se novi poslovni propisi, na visokim pozicijama je više žena, Afroamerikanaca, Indijanaca. Objašnjeno nam je u medijima i na poslu da se u kanadskom društvu nepravda dešava na različitim nivoima: KULTURNI Na ovom nivou se dešavaju nejednaki tretman i diskriminacija bazirani na etničkim, kulturnim i rasnim razlikama među ljudima. INSTITUCIONALNI Na ovom nivou govorimo o pravilima i propisima. Nepravda sistema se udomila i u institucije, ponajviše u finansijske ustanove, medije, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, pravni sistem. Čak u kanadskom društvu, koje je jedno od najnaprednijih, postoje i dalje mnogobrojni primeri nepravdi.

4

MEĐULJUDSKI (interpersonalni) Manifestuje se kroz postupke, ponašanje i jezik. Dominantna je grupa ona koja poseduje moć, status i privilegije. U zapadnom društvu dominantnu grupu čine: muškarci nad ženama, heteroseksualci nad homoseksualcima, fizički zdravi nad invalidima, beli nad obojenima, cisrodni nad transrodnima. Većina ljudi nema nameru da vređa ili ugrožava drugu osobu, ali nesvesno, zbog svojih shvatanja koja su pojačana gledištima grupe kojoj pripadaju, mogu ozbiljno ugroziti manje dominantne grupe. LIČNI (personalni) Vrednosti i uverenja u odnosu na osobe koje su drugačije od nas samih, mogu biti svesni i nesvesni, a u velikoj meri imaju moć da utiču na naše postupke.

NEKI NOVI “IZMI” Društvene privilegije, nepravde i diskriminacije se manifestuju i kroz mnogobrojne ”izme”: RASIZAM (RACISM) Svi znamo šta je rasizam, a težište se danas stavlja na antirasizam. Ideja o antirasizmu potiče još od Anđele Dejvis, tamnopute, lezbejske političke aktivistkinje koja je jednom izjavila: „U rasističkom društvu, nije dovoljno ne biti rasista. Moramo da budemo antirasisti. Ne biti rasista je uglavnom uloga pasivnog posmatrača. Biti antirasista je aktivan stav kojim ljudi priznaju vlastitu privilegiju.“ Malini Ranganatan, direktorka Centra za antirasistička istraživanja, SAD. ABLEIZAM (ABLEISM) Diskriminacija i predrasude u odnosu na ljude koji su bolesni ili invalidi, uz uverenje da su oni manje vredni od ostalih ljudi. EJDŽIZAM (AGEISM) Diskriminacija i stereotipi bazirani na starosti osobe. Najčešće je ispoljeno u odnosu na starije pripadnike društva, kroz uverenje o njihovoj beskorisnosti, nesposobnosti za doprinos društvu i krutim

starovremenskim stavovima. Ali, ejdžizam se ispoljava i u odnosu na mlađe osobe, npr. kroz uverenje da su mladi nesposobni, neodgovorni i da se u njih ne može imati poverenje.

HETEROSEKSIZAM (HETEROSEXISM) Uverenje da bi svi trebalo da budu seksulano orijentisani na suprotni pol i da je heteroseksualnost društveno superiorna i poželjna.

KOLONIJALIZAM (COLONIALISM) Kolonijalizam se više ne posmatra samo u istorijskom kontekstu, već se analiziraju dugoročne posledice kolonijalizma i pristupa se procesu „dekolonizacije“. Poruka onima koji su učili istorju u kanadskim školama je: „Setite se šta ste učili u školi iz istorije, ali dosta toga je potrebno zaboraviti i naučiti novo gradivo.“

KLASIZAM (CLASSISM) Uverenja i ponašanja koja ljude vrednuju u skladu sa društveno ekonomskim statusom, što dovodi do drugačijeg tretmana osobe.

CISRODNOST (CISGENDERISM) Uverenje da je prirodno biti cisrodan – u skladu sa rodnom identifikacijom koja odgovara onoj na rođenju, a nije prirodno biti transrodan. U poslednje vreme prisutan je trend obznanjivanja rodne pripadnosti (ona ili on). Tzv. nebinarnoj grupi pripadaju ljudi koji ne žele da se svrstaju rodno u bilo koju kategoriju i karakterišu se sa oni/vi.

Džordan Peterson, kanadski kontroverzni klinički psiholog, profesor univerziteta u Torontu i medijska ličnost je izjavio da je jednakost u društvu ultimativna utopija. „Ukoliko bi ljude podelili na dvadesetak kategorija (iako kategorija ima i više), kao što su pol, etnička pripadnost, društveno-ekonomsko stanje, lepota, inteligencija itd. bilo bi nemoguće da su svi u društvu raspoređeni pravedno i po principu jednakosti.“ Na temu rasizma, profesor Peterson je izjavio da nema većeg rasizma od etiketiranja cele etničke grupe sa kolektivnim

SEKSIZAM (SEXSISM) Seksizam je termin koji označava diskriminaciju suprotnog pola i presuđivanje stereotipnim gledanjem na muškarce i žene na osnovu polnih karakteristika. PRIVILEGIJA DRŽAVLJANSTVA Prednosti i ograničenja na bazi različitog zvaničnog statusa koje građani imaju u kanadskom društvu, kao što su: građanin, stalni državljanin, izbeglica, u poseti, privremeni radnik, student, osoba bez dokumenata, osoba bez statusa i dr.

zločinom, bez obzira da li postoji individualna nevinost ili krivica pripadnika grupe. Postoji li bar jedan čovek u kanadskom (ili bilo kojem drugom društvu), čak i onaj koji pripada dominantnim grupama, kojem se jednom u životu nije desio neki vid društvene nepravde ili diskriminacije? Svaki novčić ima dve strane – na gornjoj su privilegovane grupe, a na donjoj su grupe koje su pogođene. Teško je

5

naći osobu koja nema neki vid privilegije, dok na nekoj strani nije ugrožena. Predložila bih da se u kanadske državne liste uvedu i novi vidovi prepoznatih društvenih nepravdi, tipa: - Neravnopravan tretman ljudi koji govore engleski sa akcentom. - Predrasude u odnosu na istočno-evropske imigrante koji zbog pravoslavlja, izvesnih stavova i nasleđa iz života u komunizmu bivaju etiketirani u kanadskom društvu. Ovaj trend je bio pojačan tokom pandemije zbog antivakserskih pobuna ljudi od kojih su mnogi bili poreklom iz istočno-evropskih zemalja. Takođe, u poslednje vreme je zbog rata u Ukrajini anatemisana ruska populacija. - Loša reputacija i negativan stereotip o Srbima zbog rata u bivšoj Jugoslaviji devedestih godina.

Tu je i druga strana medalje. Da li će zbog rizika od potencijalnog seksualnog uznemiravanja potpuno iščeznuti muško ženska prijateljstva? Da li će devojke odbaciti svakog momka koji im se udvara? Da li će deca početi masovno da se proglašavaju pripadnicima drugih seksualnih i rodnih orijentacija? Da li će postati uvredljivo pokazati radoznalost u odnosu na nepoznatu osobu kroz pitanje: „Iz koje zemlje ste poreklom?“

Srbi su skloni generalizacijama i mnogi će reći da su sve državne i korporacijske mere za prepoznavanje i borbu protiv nepravdi samo obična glupost. Skeptici će reći da je to licemerje i još jedan vid za „pokrivanje“ dominantnih grupa kako bi se prikazalo da se sve radi ispravno i da nema više prostora da se uperi prst u te iste grupe i institucije sa optužbom da sprovode sistematske nepravde. Delimično ostajemo u uverenju da je mnogo toga, barem za sada, još samo mrtvo slovo na papiru. Ali ipak se ne mogu prenebregnuti činjenice i evidencije iz prošlosti da određeni događaji i njihove posledice imaju moć da pokrenu lavinu promena u društvu. Mediji su oduvek, a u današnje vreme više nego dosad, ti koji igraju jednu od ključnih uloga. Ono što se meni čini pozitivnim je činjenica da se sada otvoreno i javno priča o „izmima“ i nepravdama u društvu. Prihvaćeno je da te nepravde postoje, uz poruku da je OK, pod uslovom da svako od nas sam sebi (a i drugima, samo treba paziti kome) prizna da smo i mi sami ne samo žrtva, već i skriveni i povremeni poklonik gore navedenih „izama“, a time i izvršioci određenih nepravdi. Kada se krene odozgo nadole, od insitucionalnih promena, potrebno je nekoliko generacija da prihvate drugačije stavove. Iz tog razloga je najveći apel na svakom pojedincu. Jer za sprovođenje promena najvažnije je ponašanje svakog pojedinca. Ali upravo je tu i najteže, jer su određeni stavovi i uverenja duboko ukorenjeni. Tek uz svesnost o različitim vidovima nepravdi, možemo uticati na smanjenje nepravdi u društvu. A svako od nas može sebi postaviti pitanje koliko smo zaista otvoreni da saslušamo i razmislimo, da preispitamo neke svoje predrasude i stavove, pa čak ida promenimo neke postupke i ponašanja. Takođe, možemo se zapitati i koje su to privilegije koje imamo,a nismo ih zaslužili već smo ih dobili na rođenju. Jedan od savremenih trendova je poruka da posedovanje privilegija ne mora da bude loše i da se ne treba osećati krivim zbog privilegija koje imamo. Istraživanja su pokazala da su ljudi sa privilegijama uspešniji u borbi protiv nepravednosti u društvenim sistemima.

DR. GORDANA LUKIC DENTIST

2323 Bloor Street West, Unit #203 TORONTO, ON M6S 4W1 tel: 416-604-0647 fax: 416-604-7886 [email protected]

6

INTERVJU

GOSPODAR PRIČE

DAVID ALBAHARI David Albahari - jedno je od najznačajnijih književnih imena savremene srpske književnosti. Pisac, esejista, urednik, prevodilac i dobitnik mnogobrojnih nagrada, devedesetih se sa porodicom preselio iz Zemuna u Kalgari, gdje sam ga upoznala. Doveo ga je jedan, kako kaže, užasno komplikovan splet okolnosti, o kojem su pažljivi čitaoci njegovih romana i priča, već saznali šta mu se sve izdogađalo. U junu 2022. uručena ti je međunarodna nagrada „Aleksandar Tišma“ za knjigu Danas je sreda, koja je opisana kao vrhunac tvog spisateljskog rada. Da li je i ti tako doživljavaš i koja bi još djela izdvojio u sam vrh svog opusa? Kada su jednom čuvenog pisca Isaka Baševisa Singera isto to pitali, on je rekao da pisci, kao i njihovi roditelji, najviše vole najmlađe dete. Kako vreme prolazi, odnosno kako dete postaje sve starije, piscu postaje sve teže da u potpunosti razume kako se naizgled „slatkiši od dece“ svakodnevno pretvaraju u nešto drugo. Nekada su te promene toliko burne, da se pisac odjednom nađe u situaciji da posumnja u sve duhovne vrednosti i dopušta „deci“ da se potpuno prepuste mračnoj strani stvarnosti. Roman Mamac je 1996. dobio Ninovu nagradu, najveće književno priznanje na domaćem terenu. Koliko je porodične istine u toj duboko dirljivoj priči? Da, priča je sastavljena samo od istinitih epizoda preuzetih iz života svih članova moje porodice. Nije bilo potrebe bilo šta da joj dodajem.

INTERVJU VODILA Aleksandra Veljović Ćeklić

Po završetku prethodnog rukopisa prije nekoliko godina, pomislio si da si napisao sve što si htio i da je tu kraj, ali si ipak riješio da ideš dalje. Šta te je najviše motivisalo da istraješ? Da, ali ovde treba istaći nešto drugo. Protekle tri godine su verovatno najgore tri godine u ljudskoj egzistenciji. Ne mislim pritom samo na neke odabrane uzorke ljudskog roda, već se to odnosi na celokupan ljudski rod. Ove poslednje tri godine bile su, zahvaljujući novoj bolesti i raznim drugim okolnostima, verovatno tri najbesmislenije godine. Sve što smo mogli da uradimo kao ljudi i umetnici, trunilo se na dodir naših ruku i na pokušaje da pronađemo bilo kakav plamen inspiracije. Kako bi opisao roman Pogovor, koji se 2021. našao među finalistima za Ninovu nagradu, nekome ko ga nije čitao? Pogovor je moj odgovor na ono što nam se dešavalo tokom te dve-tri godine. Pomislio sam da ću napisati jedan kratak roman o tome kako pronalazim za sebe put koji će me voditi izvan strahota i užasa tog trogodišnjeg perioda, a koji će ipak biti nešto novo, nešto drugačije od svega onoga što sam do tada radio, da

SVE ŠTO SMO MOGLI DA URADIMO KAO

LJUDI I UMETNICI, TRUNILO SE NA DODIR NAŠIH RUKU I NA POKUŠAJE DA PRONAĐEMO BILO KAKAV

PLAMEN INSPIRACIJE

.

7

će to biti moj odgovor tom bezumlju prirode. To je zapravo jedan svedeni odgovor izrečen kao završna reč pisca koji još nalazi u sebi dovoljno snage da se suprotstavi bezdušnim silama mraka. Zašto se svake godine diže buka oko Ninove nagrade? Ninova nagrada je najznačajnija književna nagrada u Srbiji, kao što je bila i u bivšoj Jugoslaviji. Halabuka oko Ninove nagrade nastaje kao odjek razigranih sukoba pisaca i kritičara. Posebnu ulogu igra u svemu tome obilje taštine koja guši i ruši na dno i baca na tlo provincijski bezdan. Objavio si 10 pesama, gdje je nestala jedanaesta? Da li se još baviš stihovima? Ta mala zbirka, pregršt stihova, pojavila se pre nekoliko godina izletevši kao kakva kometa iz dubine vasione. Ja sam pisao pesme nekad, kao mladi autor, ali nikada nisam pomišljao da ću napisati tako tanane, a u isto vreme i višesmisaone pesme. Sada sam zadovoljan; nema u meni više mesta za poeziju. Studirao si englesku književnost i jezik, što te je, uz prirodan spisateljski talenat, savršeno kvalifikovalo u prevodioca koji piše nove originale. Nad kojim si se prevodom najviše namučio? Najviše prevodilačkih muka stvarali su meni oni prevodi koji su bili napisani – u svom izvornom obliku – kao deo nekog istinskog književnog eksperimenta. To je, naime, značilo da prilikom prevođenja takvog dela, morate stalno da obraćate pažnju na formalne zahteve koje taj pisac traži i predstavlja u novom obliku. Putovao si širom svijeta na promocije i festivale, je li se neko gostovanje posebno izdvojilo atmosferom ili anegdotom? Moram reći da sam ja odlazio na te književne svečanosti žedan kao sunđer i spreman da se posvetim nastupima autora koji su već odavno bili viđeni kao pisci, koji održavaju književni svet u životu. Tako sam doživljavao susrete sa piscima kao što su Umberto Eko, Peter Handke, Jehuda Amihaj, David Grosman... Kakav bi savjet dao neafirmisanim piscima? Možda bi najbolji savet za pisce početnike mogao da bude: Ne veruj nikome ko pokušava da te ubedi da ti nisi u stanju nešto da napišeš.

8

Zašto je danas obeshrabrujuće razmišljati o pisanju kao primarnom zanimanju? Taj stav je isti za sve umetnike početnike. Nažalost, taj stav će ga pratiti i onda kada bude bio priznati stvaralac, jer će i tada morati da vodi ovakav dijalog: Osoba 1: Šta biste voleli da budete? Osoba 2: Pa, ja bih voleo da budem pesnik. Osoba 1: Ali šta biste stvarno voleli da budete? Ima li razlike između prosječnog čitaoca 20. i 21. vijeka? Ja, zapravo, ne verujem u čitaoca koji bi se mogao nazvati prosečnim čitaocem. Kad je reč o čitanju, onda ili čitaš ili ne čitaš. I to je to. Kako doživljavaš tranziciju sa papirusa u elektronski oblik, da li će štampana knjiga nestati? Pisani oblik neće nestati sve dok pisci pokazuju želju i interesovanje da rukopis na kojem rade vide u obliku knjige. Uostalom knjiga je oduvek postojala u raznim oblicima, a kada bi se pojavio neki novi format pisanog i štampanog teksta, uvek bi bio propraćen zlokobnim komentarima o propasti prethodnog oblika knjige. A podsetimo se samo činjenice da je čovek uspevao da iskoristi najraznovrsnije elemente za stvaranje nekog novog oblika knjige. Tako i najnoviji oblik pisanog teksta predstavlja samo u tehnološkom smislu uznapredovalu formu štampane knjige. U Srbiji si krajem osamdesetih, podržan mnogim poznatim ličnostima, pokrenuo zvaničnu inicijativu za legalizaciju kanabisa. Rezultata nema, odakle potiče toliki otpor, od mafije ili mentaliteta? Od svega toga ima pomalo u formulisanju odnosa prema kanabisu. Marihuana je danas činjenica koja više ne može da se preskoči kada je reč o marihuani kao supstanci koja se može koristiti u rekreativne svrhe, zatim marihuane koja se koristi u medicinske svrhe i, na kraju, kao supstance koja je nerazlučivi deo iskustva traganja za suštinom sopstvenog bića i bitne čestice u kosmosu. Kako bi opisao svijet danas? Kada sam bio mlađi, verovao sam da je ovaj svet, naš svet, najlepši od svih svetova i da ću kada proživim onaj ljudski vek koji mi je dodeljen biti očajnički tužan što ga napuštam. Međutim, suočen sa raznim gadostima koji nam taj naš svet dodeljuje, sve

više pomišljam da i neće biti tolika velika muka udaljiti se od ovog sveta. Ako bi se snimio film o tvom životu, koja bi pjesma bila odgovarajuća za muzičku podlogu? Pesma koja meni znači najviše i u kojoj vidim na neki način sve ono što me je podsticalo ili dovodilo do tihog jeda i besa, dakle sve to ja nalazim u pesmi „In my life“ od Bitlsa, na albumu Rubber soul. Da li postoji pitanje na koje bi volio da odgovoriš, a koje ti nikada nije postavljeno? Nikada me niko nije pitao, na primer, kakva je uloga poštara u pričama Davida Albaharija. Da li je to priča o tome kako poštar uvek zvoni dva puta ili je reč o nekoj sasvim drugoj šifri, to mora da odluči sam čitalac kada je pročita. Čime bi se bavio da nisi postao pisac? Da nisam postao pisac možda bih nastavio da igram rukomet. Jesi li nakon Pogovora napisao sve što si htio… Ili je svako pisanje nedovršeno? Ima još mnogo stvari o kojima bih voleo da pišem, ali to će morati da sačeka neki drugi krug mog života. Nadam se da čovečanstvo neće do tada prestati da čita. Izostavila sam na početku teksta, da pored toga što je vrhunski pisac, dodam da je David i prijatelj istog kalibra. Thank you, danke, merci, gracias i hvala!

David Albahari, pisac i prevodilac, rođen je 1948. godine. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. godine, a prvi roman, Sudija Dimitrijević, 1978. godine. Do sada je objavio dvadesetak knjiga-priča i petnaestak romana, kao i četiri knjige eseja. Za knjigu priča Opis smrti (1982) dobio je Andrićevu nagradu. Knjiga priča Pelerina (1993) nagrađena je nagradama Stanislav Vinaver i Branko Ćopić. Roman Mamac dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman objavljen u Srbiji 1996. godine, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Roman Pijavice nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006). Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil, Sare Kejn i Džejsona Šermana. U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske. Knjige su mu prevedene na dvadeset i jedan jezik.

Od jeseni 1994. godine živi u Kalgariju, u Kanadi.

“Onda sam uvideo zbog čega neću nikada moći da uspostavim pravi odnos sa Amerikom: sve sam prepoznavao kao ponavljanje scena iz filmova. Kelnerica je nalikovala na kelnericu iz nekog filma sa Džekom Nikolsonom, gradić u kojem sam živeo prethodnih meseci već sam video u desetinama kadrova, hodao sam, doista, među kulisama, prisustvovao sam bezbrojnim reprizama inserata iz uspelih i zaboravljenih filmova i televizijskih serija,

NIJEDAN TRENUTAK NIJE, ZAPRAVO, BIO MOJ,

STVARNO MOJ. BIO SAM KOPIJA KOPIJE; U NAJBOLJEM SLUČAJU ODRAZ U OGLEDALU,

NESTVARNOST U MORU IZMAŠTANE STVARNOSTI.” Cink

9

КАНАДА

МИСТЕРИОЗНИ СТАНОВНИЦИ

ПИШЕ Тамара Миличић-Грбић ПРЕВОД Жељка Деспотовић

Постоје бројнa сведочења да Канаду делимо са још једним усправно ходајућим приматом и једним сауроподом, а који нису никад званично уврштени у 80.000 класификованих животињских врста Канаде. Криптозоологија је псеудонаучна дисциплина која се бави истраживањем и покушајима откривања још непознатих врста животиња. Реч криптозоологија је сложеница која се састоји од грчких речи криптос (κρυπτό) што значи „скривен“ и зоологија наука о животињама. Непознате животиње за којима се трага називају се криптиди. Криптозоологију занима пре свега доказивање постојања животиња које се сврставају изван постојећих квалификацијских шема или се сматрају одавно изумрлим. Сматра се да поред милион и по познатих

КАНАДЕ

врста на свету постоји још сигурно више стотина непознатих, неистражених врста. Многе данас врло добро познате врсте, почетком 20. века биле су присутне само кроз фантастичне приче месног становништва. У те приче се сумњало све док истраживачи и ловци нису доказали њихово постојање, што је био случај и с брдским горилама. Са друге стране, постоје извештаји о животињама које се локално сматрају познатим или се спомињу у народном предању, али њихово постојање игнорише традиционална зоологија, јер нема поузданих материјалних доказа. У језеру Оканаган, на југу Британске Колумбије, наводно живи нека врста воденог змаја која се зове огопого. Ово огромно језеро је фјорд дугачак 135 километара, широк до 5 километара, a достиже дубину и до 232 метра. Постоје небројане фотографије и видео-записи овог канадског „чудовишта из Лох Неса“, али нема чврстих материјалних доказа који потврђују његово постојање, па ово огромно и тамно језеро и даље крије мистерију и распаљује машту локалног становништва и туристичку понуду градића Келона, који се налази на обали језера. По предањима староседелаца Индијанаца, који су живели у Оканаган долини најмање

Okanagan Lake, British Columbia

10

12.000 година пре него што су европски трговци крзном у њу стигли 1809. године, у језеру живи нкакаитк водени дух заштитник језера, змијолико биће веома тамне боје са главом коња и роговима јелена. Њихови данашњи потомци тврде да су белци, склони демонизовању индијанских духовних веровања, преиначили овог њиховог идола у змајолико језерско чудовиште и прекрстили га у огопого. Постојање огопога никад није доказано и и дан-данас је остало на нивоу индијанских легенди, записа очевидаца и оспоравања скептика.

ЛЕГЕНДА О САСКВАЧУ МИТ ИЛИ СТВАРНОСТ Међу фасцинантније криптиде за којима криптозоолози трагају дуги низ година спадају бројни легендарнии хуманоиди о којима постоје сведочења и предања у Азији, Северној Америци и Сибиру као што су јети, бигфут и алма. Осим западне америчке обале, по сведочанствима очевидаца, бигфут настањује и западне провинције Канаде, Британску Колумбију и Алберту и у овим пределима га зову и сасквач Sasquatch. Име је преузето од локалног становништва Стсејлес, које припада племену Индијанаца. Описан је као сисар изузетне величине и смеђе длаке, која му прекрива цело тело. Хода на две ноге. Висок је између два и три метра, а тежак око 250 килограма. Отисци стопала које оставља за собом су дужине близу 60 центиметара и широке 20 центиметара. Ниједан човек или животиња се не креће тако брзо и тихо кроз шуму као сасквач. Познато је да је на територији Канаде сасквач најактивнији у подручју језера и долине реке Харисон, региону кањона Фрејзер,а такође је примећен на неколико локација на острву Ванкувер. Извештаји сведока се крећу од тога да су видели огромне отиске стопала, чули непозната завијања, видели како се неухватљиво створење креће кроз шуму, купа у реци или убија стоку за вечеру. Прилично је стидљив, бежи када га примете или ако се појави камера. Није познато да је опак, да лови људе кад

је гладан, мада постоје чак извештаји о људима које је овај длакави џин киднаповао, а који су касније успели да побегну и испричају своју причу. У месташцу Харисон Хот Спрингс, од 1938. сваке године у јуну одржава се манифестација „Дани сасквача“ (Sasquatch Days), на којој се окупљају припадници индијанског племена Стсејлес (,Sts’ailes,). И ове године, након две године паузе због вируса корона и пандемије, припадници овог племена су се окупили да причају предања о сасквачу, организују трке кануа и спремају специјалитете од лососа. Поглавица племена Стсејлес, у чијој традицији сасквач слови за централно митско биће које им даје духовну снагу, каже да овог џина не могу да виде сви, само изузетни који су обдарени посебним чулом помоћу којег могу да га доживе. Такође тврди да сасквача никад нико није ухватио јер он има суперспособности да се претвори из физичког бића у духовни ентитет. Године 2017, у Харисон Хот Спрингсу отворен је Сасквач музеј. Овај мали музеј препун је информација о сасквачу. Садржи богату колекцију одливака трагова његових великих стопала, фотографија, прича очевидаца и предања Индијанаца из племена Стсејлес. Џон Грин (1927–2016) је најеминентнији канадски истраживач на тему бигфута и овом темом се бавио преко 40 година. Рођен је у Харисон Хот Спрингсу, дипломирао је на Универзитету Британске Колумбије и Високој школи новинарства Универзитета Колумбија у Њујорку. Ради као новинар у Глобенд мејлу и разним локалним гласилима. Сакупио је досије од преко 4000 извештаја о сусретима са сасквачем. Грин је путовао по целој западној обали, прикупљајући научне доказе о постојању сасквача и постао власник највеће познате базе података истраживања сасквача. Aутор je неких од најбољих књига на ову тему:„На трагу сасквача“, „Године сасквача“ и друге које су продате у више од 200.000 примерака. Чак је службовао на функцији градоначелника Харисон Хот Спрингса од 1963. године. Грин је био један од првих који је истражио место снимања чувеног контроверзног филмског снимка Патерсон-Гимлин из 1967. у Блаф Крику у Северној Калифорнији. Овај филм, који је данас доступан на интернету и јасно приказује женку бигфута која

Harrison Lake, British Columbia

11

се удаљава од ока камере, изазива сумње у аутентичност код неких аналитичара снимка. Иначе, до данас је направљено у свету око 250 играних и документарних филмова на тему бигфута. Иако поред небројених сасквачових трагова, до данас није прибављен ниједан неоспоран доказ нпр. живи или мртви примерак који потврђује њихово постојање, сасквач је неоспорно присутан у канадској култури кроз приче Индијанаца као и прозу и филмове за децу и одрасле. Маскота Зимске олимпијаде у Ванкуверу 2010. године је поред још два карактера био и сасквач Куачи. Овај симпатични грмаљ је описан овако: „Куачи долази из мистериозних шума Канаде, носи плаве штитнике за уши и сања да буде хокејашки голман. Воли да путује и учи о регионалним плесовима и кухињама сваког места које посети. Носи камеру око врата где год да крене.“ Од 1982. у Вашингтону је било активно друштво International Society of Cryptozoology које се заузимало за признавање криптозоологије као научне дисциплине. Званични амблем друштва био је окапи, који је изабран зато што је, иако је био добро познат становницима његовог региона, био непознат европској научној заједници све док енглески истраживач Хари Џонстон није послао у Лондон кожу окапија. Ово друштво је угашено 2004. а можда је баш и сасквач један од разлога за то. Јер ако би криптозоологија

постала грана службене науке, а та наука потврдила да на нашој планети са нама живе човеколики мајмуни који ходају усправно као људи, а нису нам преци, како би дарвинистичка теорија објаснила овај феномен.

Џон Грин са својом колекцијом одливака трагова сасквача

Oвај чланак је део инцијативе „Локално новинарство“.

ЏОН ТОРИ ПО ТРЕЋИ ПУТ

ГРАДОНАЧЕЛНИК ТОРОНТА

ПИШЕ Жељка Деспотовић

На општинским изборима у Торонту, одржаним 24. октобра, Џон Тори је освојио трећи мандат градоначелника победивши највећег ривала, истакнутог урбанисту Гила Пењалосу. Тори је однео убедљиву победу освојивши 62 одсто гласова у поређењу са 18 одсто које је освојио његов противкандидат. Oдзив бирача у Торонту достигао је нови рекордно низак ниво. Према званичним подацима, које је објавио град Торонто, на изборе је изашло 551.890 гласача, што чини свега 29 одсто од процењених 1,89 милиона људи који су имали право гласа. У свом говору након победе, Тори је рекао да жели да се Торонћани за четири године осврну и схвате да су

12

направили прави избор. У интервју за CP24 истакао је да се проблеми у Торонту не могу решити преко ноћи и да они укључују саобраћајне гужве, недостатак стамбеног простора и превелике кирије, као и потребу за више градских зелених површина. Иако је однео убељиву победу, сматра се да ће ово бити најизазовнији Торијев мандат у коме га чека опоравак економије после три године пандемије. У свом трећем мандату, наш градоначелник ће морати да се носи и са мањком буџета града, који је процењен на 857 милиона долара. Противници Џона Торија највише критикују због високих стамбених кирија, застареле инфраструктуре, препуних градских канти за смеће и прљавих паркова. Торијев највећи противник Пењалоса је у свом говору истакао тренд протеривања становника Торонта из града због високих трошкова живота и незадовољство грађана, припадника свих демографских категорија. „Имамо недовршене послове које сам апсолутно одлучан да водим“, истакао је Џон Тори у изборној ноћи. Новоизабрани градоначелник је рекао да ће сарађивати са савезном и покрајинском владом на изградњи већег броја

стамбених објеката, уз фокусирање на друге приоритете, попут економског опоравка од пандемије, рекавши да жели да се у граду осети опоравак који никога неће оставити равнодушним. Торијев стамбени план има за циљ да реши недостатак стамбеног простора у граду на неколико начина, укључујући подстицање изградње већег броја станова средње величине“, што укључује дуплексе и куће у низу, као и урбанистичке дозволе за изградњу стамбених зграда средње спратности дуж главних транзитних коридора.Он је такође предложио да се процес изградње поједностави и убрза стварањем новог одељења у градској скупштини и планира да затражи од покрајине да дозволи граду да усвоји политику „искористи

или изгуби“ (UseitorLoseit) која би налагала извођачима да што пре почну да граде на празним градским земљиштима. Тренутно је реалност да сви одобрени пројекти не бивају и изграђени, или се са градњом знатно касни због недостатка инвестиција као и градских дозвола. Из тог разлога је сврха ове мере да се инвеститори натерају да почну да граде на некоришћеном земљишту у одређеном временском периоду или, у супротном, да се суоче са последицама већих пореза и истеклим дозволама за зонирање. Остала предизборна обећања реизабраног градоначелника односила су се на обећања да се порези неће повећавати, као и спровођење градског транзитног плана од 28 милијарди долара, који предводи покрајина. Oвај чланак је део инцијативе „Локално новинарство“.

Представници САН-а са Џоном Торијем, градоначелником Торонта, на празничној гала вечери у организацији Националних етничких медија Канаде (National Ethnic Press and Media Council of Canada) децембар 2022. године

ГРАДОНАЧЕЛНИК ДОБИЈА ВЕЋУ МОЋ Влада Онтарија је у септембру 2022. усвојила Strong Mayor System Toronto, који градоначелницима Торонта и Отаве даје нова извршна овлашћења у њиховим општинама. Са овим законом градоначелници оба града добијају право за предлоге и промене градских прописа које би пратиле политичке приоритете провинције, а са само једном трећином гласова општинског већа. То значи да је довољно да само 9 од 25 општинских посланика у Торонту подрже градоначелникову агенду. Ипак, градоначелник са јаком улогом није неуобичајен за велике градове у САД попут Њујорка и Чикага. Критичари сматрају да је ова одлука драстична мера која ће умањити ако не и угушити демократски процес на нивоу локалне власти, који је био присутан годинама и преко транспарентних процеса као и општинских посланика омогућавао велико учешће грађана у доношењу општинских одлука. За разлику од досадашњег система гласања у градском већу где је градоначелников глас имао исту тежину као и глас сваког општинског посланика, новим декретом градоначелник добија извршна овлашћења за доношење једностраних одлука, а без обавезе за добијањем подршке већине чланова општинског већа. То подразумева надгледање свакодневних операција градске владе, припремање буџета и спровођење уредби, постављање и смењивање високих руководилаца, реорганизацију општинских одељења и бирање највишег руководства свих одељења — укључујући и полицију. А најјача функција тзв. „јаког градоначелника“су право за стављања вета и за прекрајање одлука општинског већа. Јасно је да провинција са новим законом жели да централизује своју власт, за почетак у два највећа града у Онтарију, Отави и Торонту. Идеја је да се уз „јаког градоначелника“ прескочи градска брократија и брже спроводе одлуке у складу са циљевима и амбицијама провинције. Џон Тори је признао да је и сам тражио већу извршну власт и да је задовољан што је добио, али да ће се у својој новој улози „јаког градоначелника“ ипак трудити да постигне консензус са општинским већем.

13

АКЦИОНИ ПЛАН ЗА СТАМБЕНИ ПИШЕ Жељка Деспотовић

Зелени појас у Онтарију Гринбелт (Greenbelt) је успостављен 2005. године како би се трајно заштитило више од два милиона хектара пољопривредног и еколошки осетљивог земљишта од градње. Међутим, влада Онтарија је у новембру 2022. године изгласала нови закон који дозвољава градњу у деловима зеленог појаса. Закон 23 (Bill 23) са помпезним насловом „Бржа градња више домова“ има за циљ решавање кризе стамбеног простора у Онтарију и изградњу 1,5 милиона нових кућа и станова до 2031, од чега би, како се предвиђа, између 300.000 и 700.000 требало да буде у Торонту. „Предложене измене зеленог појаса довеле би до стварања најмање 50.000 нових домова, док би на другим локацијама дошло до проширења зеленог појаса“, наводи се у саопштењу Министарства за општинске послове и стамбена питања, позивајући се на обећање Фордове владе да ће додати хиљаде хектара заштићеног земљишта у другим областима. Поред тога овим законом се циља на успоравање раста такси на градњу, које су од 2000. године порасле између

14

РАЗВОЈ

250 и 800 одсто. „Знамо да државна бирократија понекад може стати на пут изградњи преко потребних стамбених јединица и предузимамо потребне кораке да решимо овај проблем“, изјавио је Стив Кларк, министар за општинске послове и стамбена питања. Противници су забринути да би ови потези могли имати штетне последице по животну средину и допринети ширењу урбаних средина. Влада се брани аргументом да се у складу са новом имиграционом политиком савезне владе очекује да ће се током наредних година око пола милиона људи годишње досељавати у Канаду, највише у Онтарио и да им је потребно место за живот. Лидер Зелене странке Онтарија Мајк Шрајнер верује да већ има довољно земљишта за урбани развој у општинама у области Златне потковице (Golden Horseshoe). „Ово отимање земље које Даг Форд ради је заиста прилика за шачицу шпекуланата да претворе милионе у милијарде“, додао је он у интервјуу за CBS Торонто. А ми, становници Онтарија, платићемо трошак за то скупо ширењe развоја и негативнe последицe по животну средину и поплочавањe природе.“ Овај чланак је део иницијативе „Локално новинарство“

ПРИЗМУ КРОЗ

ПРВО ПАРЕ ПА ЗДРАВЉЕ ЛУДНИЦА У КАНАДСКОМ ЗДРАВСТВУ Пре одласка у пензију, моја крилатица је била Прво паре, па здравље! Тиме сам наглашавала значај имања посла по сваку цену. Кад се нема посао, нема се ни здравље. Ту одмах ударају болести које се не лече ефикасно у дому здравља: чир у желуцу, мигрена, депресија, анксиозност, несаница, висок крвни притисак, шећерна болест итд. Чим се посао поново добије, многи симптоми нестају, озаре се лица од прве уплате на банковни рачун. У време короне, ствари су кренуле наопако. Прво здравље, па паре, закуках ја са свим осталим успаниченим забункерисаним сународницима широм Канаде. Једни се разболеше од вируса, други остадоше без бизниса, трећи изгубише посао јер нису пристали да се вакцинишу, пети од стреса почеше да пакују кофере да беже било куд из Канаде… Сада, након попуштања рестрикција, везаних за тзв. пандемију, кренусмо поново код лекара. Али, не лези враже! Нико да нас прими као што је ред, раширених руку. Остадоше специјалисти да раде од куће, а ми се џаба порадовали да се видимо са њима и за здравље очи у очи приупитамо. Ја сам чекала специјалистички преглед пола године и када видех да су ме заборавили, позовем „специјализовану“ докторицу да упитам где ми је послала упут. Рече, у једној је специјализованој клиници. Назовем њих, кад они одмах, колико ми је година, колико имам килограма, да ли пушим… Кад све изређах, рекоше ми да сам особа са високом ризиком и да они тако специјализовани не могу да ме приме. Остадох у чуду. Позовем познаницу, која има десетак клиника за разна снимања, а она каже да продаје бизнис, да је у здравству – лудница! Рекоше ми да потражим помоћ у болници, једино тамо примају маторе ризичне пензионере. Добро, ко велим, боље ми је у болници и некако успех да након осам месеци обавим преглед, а онда добијем и резултате. Резултати одлични, могу да идем кући певајући, а ја од болова не могох да устанем са столице у чекаоници да примим налаз, какав нисам могла ни да сањам. Успут контам, можда су овакви дирљиво одлични резултати нови вид плацебо методе од које се одмах оздравља! Одем у апотеку, кажу, немају лекове, треба да стигну. Несташица многих лекова, нарочито за децу. Наручени, само што нису, али када ће, то не знају. Министарство здравља одобрило две милијарде долара за помоћ болницама, а здравство тражи инјекцију од 28 милијарди долара. Већина добијених пара отишло је на поправке прозора и хигијене у болницама, али не и на отварање нових кревета за пријем хитних случајева. Па

ПИШЕ Снежана Ивковић

шта се предузима да се обезбеде услови у болницама? Опет ударише по пензионерима – донеше уредбу да се сви старији болесници, којима је потребно продужено лечење, лепо избаце из болница и лиферују по домовима за стара лица. Тамо у собама са више кревета, са недовољним бројем купатила и оскудном храном, матори могу да се одмарају до миле воље месецима, па ко преживи, преживи. Недавно погледах видео неког канадског новинара који рече да се много боље лечио у Сингапуру и у Србији него у Онтарију. Ја у први моменат поносна, а онда се ухватих за главу – па шта се ово овде дешава у новој обећаној земљи! Једна од најважнијих ставки које смо узимали у обзир у Канади је било здравствено осигурање и здравствене услуге. Куда иде канадско здравство, питамо се сада. Лекара нема довољно, медицинске сестре нестале у виду ластиног репа током пандемије, лекова понестаје, кревета у болницама нема… Канађани јуре у САД да нађу себи лека, Срби у Србију по квалитетнију дијагнозу, нове зубе и протезе, већи избор лекова… тамо плаћају мање за услуге приватних клиника. Да ли се све припрема да нам се укидају бенефиције и за прелазак на приватну праксу? На одговор на ова и на многа друга питања нас исфрустрираних пацијената нећемо још дуго чекати. А у међувремену, проверимо бапске рецепте, помолимо се Богу, и будимо, по могућству - здрави, како у телу, тако и у духу!



15

TORONTO

BIKE SHARE TORONTO

PIŠE Karolina Grujić

Toronto je jedan od tri hiljade gradova na svetu koji ima svoju mrežu gradskih bicikala na najam, poput Pariza, Njujorka, Barselone, Dubaija...

Bikeshare servis za pozajmljivanja bicikala sa utvrđenih stanica, namenjen je za kraće gradske vožnje svojih pretplatnika ali i onih koji ga jednokratno koriste. Brend je 2014. godine, tri godine nakon osnivanja, pao pod nadležnost Toronto Parking Authority i danas pokriva 200 km gradskih trasa, sa 7175 bicikala i električnih bicikala na 625 stanica, a 2021. godine zabeleženo je čak 3.575.000 bikeshare vožnji. Ako niste nikad seli na jedan od ovih bicikala, vreme je da probate!

OSNOVNA PRAVILA KORIŠĆENJA I VOŽNJE - Da biste iznajmili gradski bicikl, potrebno je da imate preko 16 godina ili da ste u pratnji osobe starije od 18 godina. Vožnja je kao i za druge bicikle dozvoljena na označenim biciklističkim stazama i sporednim ulicama, a nije dozvoljena na autoputevima kao ni na trotoaru. Obratite pažnju i na znakove pored puta, na nekim ulicama vožnja bicikala je strogo zabranjena. Naravno, pratite i ostale saobraćajne znake. Osobe mlađe od 18 godina u Torontu po zakonu treba da nose zaštitnu kacigu, koja se inače preporučuje

PREPORUKA KORISNICIMA VOŽNJE - Pozajmljivanje ovih gradskih bicikala ide uz nadoknadu i ideja je da ih koristite za kraće gradske vožnje kako biste stigli do gradskog prevoza, obavili neku manju kupovinu, brzo stigli do odredišta, naročito u slučajevima kada niste u mogućnosti da se i vratite biciklom. Naravno, povremeno se mogu koristiti i za ležernu vožnju uz jezero ili po parku, turistički obilazak grada itd. Parkira se na stanicama, tako da ne brinete ni gde ćete ga smesiti, ni ko ga održava, a vama je na raspolaganju skoro 24 časa. Na nekim stanicama možete pozajmiti električni bicikl, koji se vozi na istim stazama uz malo drugačija pravila. Bikeshare električni bicikl ima ograničenu brzinu od 25 km na sat.

i svim vozačima bicikala bez obzira na starost i spretnost. Ako iznajmljujete električni bicikl, kaciga je obavezna za sve vozače.

16

NAČIN IZNAJMLJIVANJA GRADSKOG BICIKLA - Ako nа telefonu nemate instaliranu bikeshare aplikaciju, jednu od 625 lokacija parkiranih bicikala možete neposredno potražiti oko metro stanica, glavnih raskrsnica, u blizni škola i parkova, zatim preko internet stranice www.bikesharetoronto.com/system-mapili od 2020. godine jednostavnim pogledom na Google maps. Lokacije se zovu stanice, a mesto gde je bicikl parkiran dok (dock) i rade na solarnu energiju. Neke stanice imaju i kioske koji sadrže informacije kako da platite i koristite bicikl. Da biste isparkirali bicikl iz

doka, morate imati ili ključ ili šifru, u zavisnoti od načina plaćanja koji će kasnije biti opisani. Kada vraćate bicikl, ubacite ga u prazan dok na kome svetli zeleno svetlo i budite sigurni da je zaključan nakon što ste ga ostavili. Na pametnim stanicama, gde nema kioska, plaćanje možete obaviti karticama na tap, plaćanje se obavlja isključivo preko aplikacije na telefonu i postupak je jednostavan.



CENE VOŽNJE - Osim besplatnog tridesetominutnog programa sredom, korišćenje gradskih bicikala je moguće samo uz nadoknadu. Da biste ga aktivirali, potrebna vam je kreditna kartica. Prvih 30 minuta košta 3,25 kanadskih dolara, a svakih dodatnih 30 minuta naplaćuje se još po 4 kanadska dolara. Kako biste izbegli plaćanje dodatne nadoknade, na svakih pola sata morate parkirati jedan i uzeti novi bicikl. Ako vam je potrebno više kraćih vožnji u toku jednog dana, možete uzeti dnevnu kartu za 7 kanadskih dolara ili trodnevnu za 15 dolara. Postoje i dve vrste godišnje pretplate: 99 dolara za tridesetominutne vožnje i 115 dolara za vožnje od 45 minuta koja može pokriti svakodnevne vožnje na radno mesto ili slično. Postoje i korporacijske članarine za koje je potrebna grupa od najmanje 10 članova. Od 2017. svima poznati gradonačelnik Džon Tori (John Torry), koji je u jesen 2022. osvojio po treći put ovu prestižnu političku poziciju, uveo je 30 minuta besplatne Bikeshare vožnje za sve zainteresovane građane kako bi promovisao ovaj program.

Toronto Bikeshare bicikl ima sledeće karakteristike:



udobno sedište koje se ne može izvaditi, sa podešavanjem visine po potrebi roler kočnice kao efektivan način kočenja koji ne zahteva puno održavanja zaštićen lanac kako se ne biste uprljali kada u odelu idete na posao napravljen je od laganog aluminijumskog rama ima tri ili nekad opciono sedam brzina ima napred korpu za torbu /mali prtljažnik svetla koja rade 10.000 sati proveren sistem za zaključavanje u stanicu dizajniran je da odgovara različitim veličinama korisnika













BICIKLISTIČKE STAZE U TORONTU - Ako koristite bicikl kao prevoz po gradu ili samo za rekreaciju, sistem biciklističkih mapa dostupan je na veb-sajtu grada Toronta, a i na Google maps. Gradske službe održavaju i čiste staze i zimi, uporedo sa čišćenjem puteva. Čuveni gradski telefonski broj 311 možete koristiti i da prijavite ako imate problem sa neočišćenom biciklističkom stazom. Grad Toronto je 2016. godine usvojio desetogodišnji plan

unapređenja i povećanja broja biciklističkih staza u Torontu sa planom da se dostigne 500km povezanih trasa. Plan je imao manje amandmane 2019. i 2021. godine. Godine 2021. postignuto je 200km tj. 40% desetogodišnjeg plana. Bikeshare program nije originalno osmišljen u Torontu. Prvi program za zajedničko korišćenje bicikala u svetu bio je Provo u Amsterdamu, leta 1965, a ozbiljni gradski programi su realizovani sredinom devedesetih godina: 1994. godine u Portlandu, 1995. u Kopenhagenu. Montreal je 2009. uveo svoj Bixi sistem gradskih bicikala, a Vašington DC 2010, kao i London svoje Boris bicikle, a Njujork Citi bike, 2013. Prvi pokušaji iznajmljivanja bicikala (beli) bez nadoknade i onih koji su se plaćali ubacivanjem metalnih novčića nisu zaživeli zbog neorganizovanog vraćanja na odredište. Ova vrsta prevoza zaživela je uvođenjem sistema plaćanja sa dokovima. Nakon ovoga razvijen je i sistem bez dokova na principu

lociranja bicikala preko GPS-a kao Call a Bike 2000 u Nemačkoj koji omogućava otključavanje bicikala preko SMS poruke i aplikacije. Na ovaj način u Kini je preko 30 kompanija otvorilo sisteme za najam bicikala, ali haos koji je nastupio sa milionima bicikala na najam potvrdio je da gradske infrastrukture i regulacije još nisu spremne za ovakav način najma. U mnogim svetskim gradovima kompanije za najam su u partnerstvu sa gradskim službama javnog prevoza i kako bi se promovisala ova ekološka vrsta prevoza, neki gradovi, kao Tajvan, uveli su i popust na kombinovano korišćenje gradskih bicikala i gradskog prevoza. Kolumbijski grad Medeljin, od 3,5 miliona stanovnika, svoj sistem gradskih bicikala EnCincia, koji postoji od 2010, unapredio je tako što je omogućio besplatno korišćenje bicikala u periodima 5.30 do 22h radnim danom i 6.30 do 21h subotom za sve registrovane korisnike preko 16 godina.

U Torontu je povećan sistem biciklističkih staza i plan je da naraste do 500 km do 2026. godine, a pitamo se da li će grad, koji se sprema za 2040. netzero (nula emisija karbona), biti ikad spreman da uvede ovakve subvencije kako bi se rasteretio saobraćaj u vreme vraćanja sa posla.

17

ОНТАРИЈУ

српска заједница у

ОД САЗНАЊА

ДО ИНСПИРАЦИЈЕ

ПИШЕ Живана Костић

Галерија Српског центра у Отави својим изложбама никога не оставља равнодушним. Започела је са радом 2014. године и то изложбом керамике српске уметнице Ларисе Ацков. Потом је брзо професионално опремљена и до краја 2019. године је интензивно радила. Група ликовних ентузијаста организовала је и остварила бројне изложби. Промоција локалних уметника била је на завидном нивоу, уз то редовно испраћена пером новинара М. Никетића. Затим су се низале пролећне и јесење изложбе, као и изложбе посвећене значајним националним и историјским догађајима. Популарност ових етнолошких изложби била је велика. Том приликом, људи из наше заједнице уступали су своје драгоцености потекле из домовине, попут ручних радова и везених предмете, дивно истканих ћилима и тканица, а онда уз маштовиту сценографију оживљавали Србију, Лику и Херцеговину. Жене из Кола српских сестара су увек биле од помоћи, спремајући традиционалне и локалне кулинарске специјалитете за донаторске вечере. Посета тако организованим изложбама била је велика. То је био увек леп уметнички допринос заједници као и мали допринос за отплату дуга новосаграђене цркве. У жељи да и даље нашим људима пружамо занимљив програм

18

испод крова наше Галерије, одлучили смо да им прикажемо археолошка открића Лепенског вира и Винче, подсећајући их на те наше старе културе. Та кратка, информативна изложба, уз пропратни текст и фотографије, допуњена је делима једног савременог уметника, којег је сусрет са тим културама посебно инспирисао. Изложене фотографије откривале су „благо Дунава“ из Ђердапа, код Доњег Милановца, приказујући прве насеобине неолитских људи, њихов начин живота и веровања. Сусрет са креативним неолитским уметником, који је од речних камених облутака стварао риболика бића, био је задивљујући свима нама. Понекад су неки посебни знаци били урезани у те облутке. Научници, попут професора Р. Пешића, тврде да ти знаци представљају први облик писане комуникације међу људима. Пратећи сва та сазнања и утиске, уметник данашњице доживљава све то на посебан начин, што се може видети на сликама рађеним акрилним бојама.

Нешто каснија култура Винче приказана је на сличан начин, представљајући људе који су били посвећени раду уз миран и стваралачки начин живота. Уметници тог времена украшавали су грнчарију, вајали невероватне статуе и посебним знацима слали поруке. Данас је доказано да су ти знаци зачеци нашег писма. А чиме је савремени уметник био инспирисан, шта је доживео и шта је изнедрио? Приказани су радови у техници „металне таписерије“ где изузетан графизам симбола показује колико је био дубок доживљај уметника. Бројни посетиоци били су одушевљени овом изложбом. Деца из Српске школе била су посебно надахнута, што су и показала играјући се глином у уметничкој радионици. Интеракција је потпуно успела, а мали глинени Лепенци били су доказ стицања нових сазнања и прихватања различитости у начину уметничког изражавања.

Винчанско писмо Винча



ПРИМЕР ОДАНОСТИ И ПОСВЕЋЕНОСТИ

СВОМЕ РОДУ ПОЛА ВЕКА СРПСКОГ РАДИО ЧАСА „РАВНА ГОРА” Разговор са Бранком Ђуровић Бранка Ђуровић, један од стубова српске заједнице при цркви Св. Архангела Михаила, својим радом током деценија културно је оплеменила многе грађане Торонта и Онтарија. Захваљујући Бранкиној љубави према свом народу, као и њеном вишедеценијском раду, српска заједница је учествовала на многим догађајима, приказујући српску културу, традицију и обичаје. Бранка Ђуровић је од 1960. године члан Кола српских сестара, а 1967. постаје и њена председница, позив који и данас са пуно поверења и љубави обавља. Добитник је специјалне грамате Српске православне цркве за ширење српске културе и традиције у Канади. Од 1960. године организује и уређује српске изложбе Божић и Ускрс око света. Добитник је и неколико награда градске и провинцијске владе и учесник у многим добровољним и хуманитарним акцијама. Такође, више од три деценије учествује у уређивању радио програма „Равна гора“ на CHIN радију. Бранкина кућа, у којој сам с њом причала, доживљава се као ризница српских историјских раритета у Канади. Готово све изненади локација твоје лепе куће, такорећи на крајњем северозападу Торонта, а годинама смо се дружили на твом послу, у југозападном делу града. Дугачак је био твој пут од куће до посла. Радознала сам, зашто ниси купила кућу ближе простору одакле се емитује и радио програм? Разлог су успомене, деценијама брижљиво и с љубављу чуване у овом породичном дому. Све ове хронолошки послагане фотографије, сувенири, медаље, признања, награде, трофеји нису само моја животна прича, већ представљају историјску ризницу српске заједнице у временском периоду од једног века. Колико је само знаменитих Срба из отаџбине и целог света, као и наших овдашњих родољуба, посетило ову кућу. У овом простору је у два наврата боравио и наш краљ. Почетком седамдесетих

ПИШЕ Катарина Костић

година прошлог века, у овој кући смо угостили краља Петра Другог Карађорђевића. Српски специјалитети, који је припремила моја свекрва, отворили су апетит краљу и одбио је сугестије свог пратиоца да се у гостима само мало послужи и да се придржава краљевског јеловника... Само у овом простору успомена, живим у спокојству и то ми даје снагу да и даље припремам и водим радио час „Равна гора”, који је годинама водио мој покојни Миленко. Умро је пре две и по године, али последњих месеци свог живота био је прилично немоћан и ја сам морала преузети наш радио програм. Уређујем га већ три године. Срећом, помажу ми сарадници, одани српству. Да ли вас је подржала нека српска организација коју сте затекли? Како сте започели радио програм и ко му је дао име? Којим данима и у које време се емитује ваш радио програм? Приликом досељења у Торонто, затекли смо неколико бораца ЈВО из редова генерала Михаиловића којима је припадао и мој Миленко. Међу њима је био и гуслар Саво Ковачевић, који је изводио своје песме на радио програму који су ти Дражини борци основали и назвали га „Равна гора“. Тај први радио час се убрзо угасио. Други су основали браћа Бранко и Коста Станојевић, али је и тај час био кратког века. 0нда је власник радио програма Чин, који је емитовао све етничке програме, затражио од Миленка да преузме српски радио час „Равна гора“ који се емитује и дан-данас, сваке суботе од 7 – 8 увече, ФМ 100,7. Нагласилa си драгоцену помоћ сарадника током свих протеклих пет деценија опстанка радио програма „Равна гора“. Ко су ти драгоцени сарадници? Због чега се толико хвали међу Србима радио час „Равна гора“, у чему је тајна његове популарности? Одржавању српског радио часа „Равна гора“ веома много су допринели наши свештеници. Отац Миодраг

19

Поповић је био одани сарадник мом Миленку све док се није вратио у Београд, затим отац Јован Марјанац, свештеник у Кичинеру и секретар Епархије канадске СПЦ и отац Дејан Обрадовић из Мисисаге. Иначе, дуги низ година радио час „Равна гора“ водио је Драган Ћирић, професионални новинар, уређивао је лист „Слобода“ у Србији. Ова драгоцена сарадња прекинута је Ђирићевим повратком у родни Крагујевац, али је и из Србије наставио да доприноси нашем раду значајним прилозима. Пожртвовани сарадници српског радио часа су познати национални активисти Рада и Раде Мицић, као и Зоран Титић, Миодраг Дангубић, архитекта Мила Милановић из Торонта, Василиса Атанацковић из Хамилтона...Срећна сам што сам имала и породичну подршку мојих кћери Радмиле и Мирјане,која нас је напустила и преселила се у вечност прошле године. Имам и сина Милана који не живи у Торонту, али редовно прати радио програм „Равна гора“. У овом набрајању наших драгоцених сарадника неког ћу нехотично изоставити, због чега им се извињавам. Разнолики живот српске заједнице преноси се преко радио таласа: објаве рођења, венчања, смрти, слава, прослава, банкета, позоришних представа, концерата, песничких рецитала и свечаности свих врста, а посебност је у томе што обогатим та саопштења занимљивим детаљима, па ми после завршетка сваког радио часа, слушаоци траже снимак емисије који се на њих односи. Моји огласи и објаве нису само штуре информације, ја их оплеменим добро одабраним детаљима, јер свој посао радим са љубављу. Радио „Равна гора“ слуша сваке недеље сто хиљада слушалаца. Волим свој српски народ и колико год могу да допринесем српској заједници у Торонту и јужном Онтарију, настојим свим својим бићем то да остварим. О преданости свом српском роду говори твоја богата биографија, као да су неколико живота стали у један. Радознали смо да чујемо твоју животну исповест. Нека остане поколењима за пример твоја животна прича Српкиње са непресушним ентузијазмом и неуморном енергијом. Рођена сам у Београду, као и моји родитељи и моја сестра. Имала сам свега четири године, а моја сестра тек две, када су Немци, 1944. мог оца, Станка Јелића, капетана

Краљеве гарде, одвели у концентрациони логор Оснабрик. Ратне и послератне године проживела сам са мајком Љубицом и сестром Миленом код родбине у Котору, где смо сестра и ја похађале гимназију и часове клавира. Када смо се вратиле родни Београд, настаниле смо се код родбине, фамилије Чолановић, у улици Краља Милутина и наставиле школовање у Трећој београдској гимназији. Мој отац се није вратио из заробљеништа у отаџбину, већ се настанио у Детроиту, одакле нам је писао, а понекад и слао пакете са поклонима. Било је ипак потребно време да се мој отац снађе у туђини без ичије помоћи, да се запосли, купи кућу и да стекне услове за довођење своје породице. Уз то, наше породично сједињавање било је успорено и због административне процедуре тадашње југословенске власти. И коначно, допутовале смо, преко Париза, у Сједињене Америчке Државе, 1955. године. Отац нас је чекао на железничкој станици у Њујорку. Сусрет са њим сам доживела као у филму. Препознала сам свог оца на перону, јер сам у руци држала његову слику. Вриснула сам усхићено: „Ено тате”, појурила сам из све снаге према њему. И мајка је вриснула, у страху да се не изгубим у гужви, али ја се нисам зауставила. Бацила сам се оцу у загрљај: узбуђењу, срећи, сузама радосницама није било краја... Тај први сусрет са оцем оставио је дубоки траг у мом животу. О томе сам, као студент, написала драму и добила награду. Моје сећање на оца је веома снажно у сваком погледу, јер сам од њега наследила таленат и љубав према уметности. Мој отац је писао песме. Чувам као светињу ову дебелу свеску, у коју је отац руком исписивао своје стихове. Многе његове песме су објављене у листовима „Американски Србобран” и „Слобода”. Затим је Бранка прочитала песму свог оца, Станка Јелића, „Пођимо путем предака”. Док је читала очеву песму, поглед ми је био прикованза уметничку слику на зиду велике дневне собе: Абрахам Линколн (уље на платну). Насликала га је осамнаестогодишња Бранка и добила прву награду на школском такмичењу у Детроиту. Студирала је уметност и у младости је имала изложбу својих слика. Награда града Торонта

20

Краљ Петар Други Карађорђевић у посети породици Ђуровић

Венчање Бранке и Миленка

експерте кулинарства. Српски павиљон је био на добром гласу. Поводом 25 година празновања манифестације „Божић и Ускрс око света” организована је изложба у CityHall, Торонта и том приликом сам добила значајну награду (Community Folk Art Council of Toronto Pressents the 2004 Community Buildder Avard to Branka Djurovic). Припремали смо и дочеке нове године у нашој цркви уз богату домаћу трпезу. Сав приход од тога био је намењен одржавању нашег радио програма „Равна гора”. Дужи низ година мој муж и ја смо организовали добро посећене пикнике на српском имању у Бимбруку, код Хамилтона. То је најбоље српско земљиште у Онтарију, има доста хладовине од стабала богатих зеленом крошњом. Једна од најпознатијих етничких манифестација у Канади био је „Караван”. А наш „Српски караван” био је један од најпосећенијих. Читавих девет дана сваког јуна одвијале су се свечаности и богати програми у сали наше цркве Свети Арханђел Михаило, наши специјалитети су се сервирали не само у сали, већ и у пространом и уређеном црквеном дворишту. Врвело је од гостију до дубоко у ноћ. Миленко и ја смо добили много похвала, не само од наших Срба, већ и од припадника других етничких заједница, као и од канадских званичних представника. Памте нас и овдашњи песници. У последњој деценији прошлог века, омогућили смо одржавање песничких вечери у лепом простору црквене општине Свети Арханђел Михаило и на тај начин упознавали Србе који су припадали црквеној општини са новодошлим емигрантима, углавном професионалцима, који су имали потребу да се креативно искажу на свом матерњем језику. Ја, иначе, често читам стихове познатих српских песника на радио часу „Равна гора”. Видим на столу неколико примерака популарне књиге „Српско срце Јоханово” нашег познатог писца, пореклом са Косова, и мог давнашњег пријатеља, Веселина Џелетовића. Зар промовишеш и књижевна дела из матице? Веселин је сазнао за радио час „Равна гора” и замолио ме да рекламирам његов родољубиви роман. Књига је изазвала интересовање, па смо се потрудили да књига стигне и у Торонто. До сада сам продала 140 примерака. Сав приход од зараде добија аутор. Остајем без речи, драга моја Бранка. Осећам потребу да и ја допринесем, бар на овај начин, да се о теби што више зна, чита и пише. Увиђам да је остао још знатан број доброчинстава и националних подвига којих треба да се присетиш, а неко од нас забележи. Драго ми је ако моја прича може да послужи за пример оданости и пожртвованости свом народу, као и љубави и вери у живот.

“

Претпостављам да је незабораван догађај твоје младости био сусрет са будућим мужем, Миленком Ђуровићем. Општи је утисак да се нисте растајали ни у добру ни у злу. Не говори се узалуд да је ваша романса тема за целу књигу. Док се то не оствари, да чујемо укратко о вашем познанству и љубави на први поглед. Упознали смо се у хотелу „Принц Вилијамс” у Виндзору, у коме се одржавао Фестивал српских хорова. Моја сестра Милена и ја смо певале у хору „Раваница”, а Миленко у хору „Свети Сава”. Имала сам 22 године. Знала сам одмах да је Миленко човек мог живота. А да је и он исто осећао, сведочи кореспонденција између нас кад смо се по завршетку фестивала вратили својим кућама: он у Торонто, а ја у Детроит. За две године послао ми је две стотине писама на које сам уредно одговарала. Сва та писма чувам. Датум нашег венчања је 9. oктобар 1960. Прстеновао нас је цењени и омиљени у српској заједници Торонта, и као лекар и као родољуб, др Дробац који је тада био десетогодишњи дечак. Вођење српског радио часа није твоја једина друштвена и национална активност. Које дужности и одговорности си прихватила у оквиру српске заједнице и обављaла их деценијама, без застоја, уз своје породичне обавезе супруге и мајке? После пресељења моје породице из Детроита у Торонто, постала сам члан црквеног хора, у цркви Светог Арханђела Михаила на Делаверу (централни део Торонта). И данас певам у том хору. У јавни живот сам ушла 1963, када се мој муж кандидовао за народног посланика испред конзервативне странке. Моја улога је била да организујем чајанке, присуствујем разним састанцима, обилазим људе у њиховим домовима. А затим, на годишњој скупштини Кола српских сестара „Кнегиња Зорка” у цркви Светог Арханђела Михаила, 1972. године предложили су ме за председницу. Рекли су ми да је та функција само на годину дана, јер нисам била спремна да прихватим дуготрајнијe задужење. Али ето, пуне 32 године обављала сам улогу председнице Кола српских сестара при цркви Свети Арханђел Михаило. Значајна обавеза коју сам прихватила било је организовање манифестације: „Божић и Ускрс око света” која се одржавала од 1972. и трајала преко две деценије. Било је много посла. Требало је припремити богат културни програм. Са ентузијазмом сам проналазила српске младе таленте и

УСПОМЕНА, ЖИВИМ У СПОКОЈСТВУ И ТО МИ ДАЈЕ СНАГУ...

САМО У ОВОМ ПРОСТОРУ

21

22

СРБИ У СВЕТУ

ГВОЗДЕНА ЗАВЕСА

СУДБИНА ИЛИ САН О СЛОБОДИ



Интервју са Весном Голдсворти

Када се у српским круговима каже да је неко у иностранству успео, пре свега се мисли на новац и славу. Успех Весне Голдсворти базира се на интелектуалној моћи и таленту у уметничком стваралаштву, званом књижевност. Велико ми је задовољство и част да сам имала прилику да интервјуишем ауторку романа: Гвоздена завеса (2022), Чернобиљске јагоде (2005), Горски (2015), романа који су проглашени за најчитаније широм Европе и превођени на немачки, бугарски, холандски, италијански, каталонски, српски, шпански, шведски, пољски, португалски и румунски. Само Чернобиљске јагоде доживеле су око 250 критика у светској штампи; шест недеља на листи бестселера Франкфуртер Алгемајне Цајтунга. Да подсетимо читаоце да је ова књига аутобиографска и слика детињство и младост коју је Весна Бјелогрлић Голдсворти провела у Београду, као и њене прве кораке у области поезије и књижевности уопште. Ово је и својеврсна слика живота и навика нас који смо живели у социјалистичком друштвеном уређењу. И тематика Гвоздене завесе има сличан оквир – главна јунакиња из ушушканог живота црвене принцезе одлази на Запад и доживљава нови живот у окружењу које је познавала само кроз литературу… У доба друштвених мрежа и све тежег препознавања правих вредности, Ваша нова књига наилази на леп пријем и похвале на Западу. Није ли тај засићени запад ипак жељан нечег новог, аутентичног, различитог? Да, стално се трага за нечим новим јер је засићење на тржишту огромно. Тешко је објавити књигу, а још теже после бити примећен. Али, од моје прве књиге прошло је четврт века тако да ја сигурно нисам нека новост. Не могу да говорим уопштено о Западу јер је пријем мојих књига био толико различит од земље до земље, а са Гвозденом завесом многе преводе тек очекујем. У Немачкој и Аустрији, рецимо,Чернобиљске јагоде имале су четрнаест издања, позоришну представу, рекламе на метроу и бројне телевизијске емисије. Међутим, иако су у Британији биле бестселер и имале серијализацију на Би-би-сију, нису доживеле америчко издање. Сећам се да је пар тамошњих издавача сматрао да је то „сувише европска књига“. Парадоксално, после се британско издање тамо добро

ПИШЕ Снежана Ивковић

продавало, чак је уврштено у лектиру на универзитетима. Измишљање Руританије објављено је, пак, прво у Америци, а Вашингтон пост дао је књизи целу насловну страницу свог књижевног додатка. С нестрпљењем очекујем северноамеричко издање Гвоздене завесе у фебруару јер је Нортон један од најеминентнијих издавача „преко баре“. У Британији је роман поздрављен као један од најзначајнијих романа у 2022, али знам и да су укуси различити. Имам пријатеље међу британским писцима који су у САД звезде, а овде је њихов одјек осетно мањи. То су два света иако је језик исти. Канада, такође, има своје специфичности, свој укус.

СРЕЋА ЈЕ КОМПЛЕКСНА СТВАР 23

Женски рукопис све чешће доноси нови угао гледања на свет и појаве у друштву. Да ли је жена у политици, књижевности, техници, само мода или је и нешто више? На ово питање може се одговорити на више начина. Књижевност коју пишу жене стара је колико и књижевност сама, од Сапфо наовамо. Византијски свет се може похвалити невероватним достигнућима жена писаца, од Ане Комнине до наше Јефимије. У Британији су највећи класици деветнаестог века управо жене – сестре Бронте, Џорџ Елиот. Па ипак, морале су да објављују под мушким псеудонимом да би биле озбиљно cxваћене. Такозвано женско писмо, идеја да жене пишу друкчије од мушкараца, новијег је датума; представља један специфичан, флуидан стил. Ја књиге писане тим стилом, рецимо Маргарит Дира или Елен Сиксу, много волим, али то није мој стил писања. Књижевност је добра или лоша, а не мушка или женска. Исто важи и за политику итд. Међутим не заборављам да је и дан-данас женама много теже да се искажу јер је свет и даље кројен по мушкој мери. Моја мајка се бојала да ћу у Енглеској морати да радим двоструко више да бих постигла половину успеха који бих постигла на матерњем језику. Можда је то тачно и за жене уопште. Жена странац: двоструки хендикеп. Али имам сина и знам да је свет суров и према дечацима. “Треба знати стићи и утећи и на страшном месту постојати.” Већ смо навикли да наши људи постижу врхунске резултате у области технике, бизниса, спорта. Ви сте звезда у области литературе енглеског говорног подручја. Да ли се британска публика према Вама односи као према егзотичној појави у својој средини или сте јој се представили у форми и по садржају какав се на том културном простору ређе јавља? Питање се чини једноставним, а заправо је крајње комплексно. Ја сам своју универзитетску каријеру изградила на проучавању слика Балкана у књижевности и филму и знам колико је идеја балканске егзотике, дивљег истока Европе, штетна када се из индустрије забаве пренесе у политику. Измишљање Руританије то објашњава на готово триста страница. Међутим, свесна сам своје различитости, чињенице да сам ја српски писац на енглеском језику и да припадам у том смислу једној бескрајно малој групи. То ми нимало не олакшава ствар, можда је чак и отежава. Шта помисли британски читалац кад види моје име на корици књиге? Да ли се боји да ће то бити неко заморно штиво о делу света о коме зна врло мало, а нема неку мотивацију да сазна више? Предност дуге каријере, неких награда, стотина приказа, јесте да сад не мора много да размишља. Али, ако се моје име препознаје, ако ме понекад зауставе чак и у једном мегалополису као што је Лондон да би се сликали са мном, па више не смем да лутам рашчупана и „апа-драпа“, како би то рекла моја бака, то не значи да сам звезда. Њих је у књижевности врло мало. Да ли су гвоздене завесе судбински изазов у животу сваког емигранта из источноевропске земље или је превазилажење гвоздених завеса ослобођење? Идеја Источне Европе се мења. Она завеса коју

24

опи-сује мото мог романа, од Шћећина до Трста, померила се већ 1948. даље на исток. Онда су после 1989. бивши совјетски сателити кренули у Средњу Европу, па даље на запад у Европску унију, а Југославија у светлију прошлост. Сада сви говоримо о новој гвозденој завеси. Желела сам да се вратим у осамдесете да бих промислила управо то: значење слободе. Моја јунакиња Милена својом судбином исцртава разлику између Истока и Запада, па на неки начин и немогућност ослобођења. Ми смо таоци управо тих подела. Да ли би роман Гвоздена завеса мање био занимљив да је јунакиња из нижег сталежа? Искуство доласка у капиталистичку, високоразвијену земљу, јуна-киња романа доживљава као разочарење, али се не изненађује, већ се хвата у коштац са неоче-киваном реалношћу. Како доживљавате класне разлике у Енглеској и да ли су оне и данас тешко премостиве? Да је роман о једној од оних стотина жена са истока, рецимо, које се мyче по западним старачким домовима, могао би бити моћан и добар. Замислите шта тек те жене виде. Гвоздену завесу инспирисала је делом и Еурипидова Медеја, прича о варварској принцези која се удаје за цивилизованог Јасона, Грка, а знамо како се то завршава. Занимала ме је идеја судбине на истоку и западу: Стари Грци верују да је испуњавамо, ма колико бежали од ње, на западу изгледа верују да можете да будете шта хоћете само ако то довољно желите, на томе се гради милион „селф-хелп“ књига. На истоку за све кривите систем, на западу би онда требало да кривите само себе (смех), а не класне разлике и све остало што вас свакодневно онемогућава да остварите пун потенцијал. Северна Америка би требало да буде мање класна од Британије, а мени се понекад чини баш супротно: тамо се рецимо наслеђују политичке функције на начин који би у Британији био тешко замислив. Династија има свуда. Жена као емотивно биће и као интелектуалка – постаје ли она све занимљивија и вишеслојнија? Да ли је жена у данашњем друштву слободнија него било када у историји и да ли је због тога срећнија? Колико је способна да руши уврежене предрасуде и да ли јој хумор и иронија помажу у томе? Нисам сигурна да имам одговор на прво питање. Жене су образованије него било када раније или је бар тако у оним деловима света где им је образовање дозвољено и доступно. У тим истим деловима света сигурно су и слободније него досад. Срећа је комплексна ствар. Мислим да се у богатом свету око питања среће ствара непотребан притисак, срећа постаје некаква амбиција коју треба остварити. Ја много волим да се жалим на све и свашта: и то је нека срећа, можда источна срећа, та слобода да ми све смета (смех). Сматрате ли да је Исток сачувао традиционалне вредности у култури, религији и друштвеним односима или је конзервативан? То је неко стереотипно виђење Истока, како Истока Европе тако и Истока уопште, од Трста до Токија. Традиционалне вредности и конзервативизам су два начина

да се опише иста ствар. Ако мислите на Исток Европе онда је ту социјализам донео радикално нове вредности, а пад социјализма носталгичну жељу да се врати нека често измишљена прошлост. У пракси транзиција значи и ту суровост поновне акумулације капитала која доноси мали број богатих и радничку класу која је мање заштићена него на Западу. Нисам политичко биће, не знам да ли се то после 1989. могло избећи. Социјализам, показало се, није био ништа мање труо од капитализма. Не могу а да Вас не питам: Да ли сматрате да је љубав са песником највећа и најнеизвеснија авантура? Нису ли велике љубави само увод у трагедију? Симпатично питање.Одговор је потврдан можда само за романтичарске песнике, њихове бојеве и двобоје, било да се ради о Бајрону у Грчкој, Шелију у Италији, Пушкину у Русији. Многи песници социјализма били су песници естаблишмента, са становима и привилегијама, па би већа авантура било заљубити се у водоинсталатера. Таквих песника естаблишмента има и на Западу, да се разумемо, тиме се управо бавим код Џејсона кога мој роман хвата у тренутку када од млађаног романтичара постаје опортуниста. Али, пазите, он је притом врло талентован песник. А волим ону Арагонову песму која каже да нема срећних љубави. Нађите је. Волите ли Црњанског? Уживала сам у Вашем Ламенту над Лондонградом, посебно у оном делу где кажете: „Црњански јесте дух с којим ја можда разговарам, али…“ Црњански и ја: то је некакво опште место мојих разговора са српским новинарима, из потпуно очигледних разлога. Довољно је да кажем да пишем романе о Лондону, па да то српском читаоцу нешто значи и симболички док је за хиљаде мојих читалаца на енглеском па и другим језицима то тек буквална чињеница. Велика већина и оних најобразованијих нема појма ко је Црњански. Ја сам главног јунака мог првог романа, оног тужног пребогатог Руса Горског, назвала Роман. Британци мисле да је то због Абрамовича, а није. То је због Милоша. Његова поезија, то је некакав мој животни фон. Ја не могу, кад пишем, у реченицу да убацим реч међутим, а да не помислим на Ламент. Претерујем, али не толико колико мислите. А притом ме онај џангризави Црњански много љути, онај његов крхки и често неоправдани осећај супериорности према Енглезима, па некакво ниподаштавање старијих жена које је сразмерно његовој идолизацији младог женског тела. Видите већ како ми диже притисак (смех). Ништа му не праштам, али се клањам његовом дару. Шта вас у последњих десетак година одушеви, а шта разочара када се вратите у Србију? Како видите нашу књижевну сцену и колико имате времена да је пратите? Увек се дешава исто: док стигнем са аеродрома до Газеле, као да никада нисам ни одлазила. То, тај континуитет дружења, смех и тајне, места у граду где се налазимо, књижаре, скривене мале радњице које обожавам, посластичарнице са кестен пиреом, концерти на Коларцу и на њима неке бакице у астрагану којима се све више приближавам, она једна посебна пријатност мог београдског света: одушеви ме што све то одолева и постоји. Разочара ме рушење и загађење града, комплексност система у коме већ три године немам ни српски пасош ни личну карту јер увек треба бар пет дана више него што ми се каже преко телефона у поласку па се у

Лондон вратим тужна и празних руку, као да ми неко шапуће да можда нисам онолико „наша“ колико замишљам. Пратим српску књижевну сцену. Пријатељи ми шаљу и препоручују књиге а људи са којима сам одрастала сада чине добар део те сцене. Још чешће ми британски издавачи шаљу књиге на српском да прочитам и вреднујем да ли заслужују превод на енглески. Ако препоручим десет, од њих се објави једна или ниједна. Овде се и даље јако мало преводи. Сматрате ли да је наша жена у дијаспори одговорна за очување матерњег језика своје деце и колико је то важно? Одговорни сy и мајка, и отац, и школа, и црква, и матична земља, а не само и увек жена. Мислим да јесте важно, не само за очување језика самог и не само y дијаспори, већ и за тy децу, за њихово лично богатство. Верујем у онy изреку „колико језика знаш толико људи вредиш“. Сваки језик отвара читав један свет. Притом знам и колико је тешко, посебно нама који смо окружени огромном глобалном снагом енглеског језика. Он yгрожава и језике на извору, а камоли далеко од њега. А то кажем као неко ко је писац на енглеском и ко живи y енглеској породици, дакле са пyном свешћу о лепоти енглеског језика. Има у глави довољно места за оба. Како сте доживели пријем у Краљевско књижевно друштво (The Royal Society of Literature), где се приступ потписује пером лорда Бајрона? Можете ли себе видети на још неком трону енглеске и светске књижевности? То је заиста огромна част. Свечаност пријема има тај тренутак у коме се ви потписујете у књигу чланова, списак на пергаменту, а негде изнад вас су Бајрон, Дикенс, Елиот, Шо... да не ређам. Дрхтала ми је рука. Гласање је тајно, али та помисао да ме је неко предложио, да сам онда изабрана међу ко зна колико кондидата да своје име упишем баш ту: мени је енглеска књижевност подарила нешто веома битно. Лагала бих ако бих рекла да ми награде не пријају, оне су и пут до много више читалаца, али покушавам да не размишљам о њима. Била сам у жиријима довољно често да знам колико ту има елемената лутрије. Желимо Вам успешан излазак Гвоздене завесе на америчком, канадском и светском тржишту у фебруару 2023. године, а након изванредне промоције Вашег најновијег романа у Европи, а ту убрајам и Србију.

ISTORIJA

MUZEJ SRPSKA

KUĆA

I SRPSKE KUĆE NA KRFU



AUTOR Violeta Dimitrijević

Ostrvo Krf me je opčinilo i zavelo ovog septembra i oktobra. Srpske kuće ovog jesenjeg leta bili su toponimi u mom vidohvatu na ostrvu Krf. Najpre „Srpska kuća” u gradu Krfu i razgovor sa kustosom muzeja Ljubomirom Saramandićem, koji dočekuje posetioce već 22 godine. Na ostrvu Vido, ostrvu bola, u spomenkući, podignutoj poginulim srpskim vojnicima, kustos je jedna mlada Grkinja Vasja, koja nosi srpsko prezime Petrović. Ništa nije slučajno, Vasja je rođena u selu Agios Prokopis, u ulici u kojoj se vekovima nalazi kuća grčke porodice Tarantos, čiji sam ja gost! Kuću Tarantosa je gradio pradeda piljar, održavali deda sudija i otac advokat, a zahvaljujući Svetlani, srpskoj snahi, i sin Žarko provodi slobodne dane u njoj. Gospodin Ljubomir Saramandić je istoričar i kustos u muzeju Srpska kuća na Krfu. Toliko ljubavi i iskustva prema ovom divnom ostrvu pretočio je u dugom razgovoru sa mnom, ali i u dve knjige, koje sam dobila na poklon i pročitala. Obe knjige posvećene istorijskom trenutku koji je bolan, ali i okrepljujući, odzvanja gromoglasno smrtnom tišinom i pamte ga dva bratska naroda. U razgovoru sa njim zapisala sam i podsćanje zašto treba doći na Krf. Pokušavam da podsetim da je dužnost svakog hodočasnika po povratku u mesto gde živi da priča zašto treba ići na Krf. Kao što kiseonik, koji udišemo, srce kroz arterije i kapilare sprovodi do svake ćelije našeg organizma, tako i naša priča sa ovog ostrva, iskra srpskog patriotizma, mora da stigne do svakog člana naših porodica, do svakog rođaka, prijatelja, komšije, kuma, do svake srpske kuće. Priča o tome koliko se skupo platila sloboda. Taj kapilarni princip postoji kod mnogih drevnih naroda, pre svih Jevreja, Japanaca, Jermena koji kroz hodočasnička putovanja, nad kostima predaka, grade celu naciju i državu. Posete memorijalnim centrima se prenose kao obaveza u porodici sa generacije na generaciju, kroz obrazovni sistem (školske ekskurzije) i vojničke zakletve. Na taj način stvara se višestruka umreženost,

26

razvija se solidarnost bez obzira na ideologiju, političku opredeljenost i geografsko poreklo. Vodi se računa da se uz kulturu sećanja istovremeno izbegava zatvaranje u začarane krugove smrti i sudbinsku upućenost na stradanje, koja neminovno vodi ka depresivnosti i deprimiranosti pojedinca i nacije. Dobro znaju da bi im njihovi preci sve oprostili samo to ne. Gospodine Saramandiću, koliko dugo ste kustos u muzeju Srpska kuća na Krfu i kako je ta inicijativa za njeno stvaranje nastala i realizovana? Prva ideja o formiranju trajne muzejske postavke o boravku srpske vojske na Krfu rodila se davne 1965. godine. Tada predsednik Udruženja nosilaca Albanske spomenice, čuveni infektolog, akademik Kosta Todorović i mladi oficir Milorad Pelević shvatili su da je istorijski trenutak iz 1916. na ovom ostrvu suviše važan za srpski narod da bi ostao neovekovečen kroz muzejski prikaz. Dvadeset osam godina kasnije njihova zamisao je realizovana – septembra 1993. tada artiljerijski pukovnik Prelević postaje autor muzeja Srbi na Krfu 1916-1918. Prethodno je opština Krf ustupila pod povoljnim uslovima arhitektonski izuzetno vrednu zgradu u jednoj od najlepših krfskih ulica Mustoksidu, u samom centru starog grada. Pored muzeja na prizemlju i na prvom spratu, na drugom spratu nalazi se počasni konzulat Republike Srbije. Vrlo brzo od strane lokalnog stanovništva zdanje je nazvano Srpska kuća, ime po kom je i danas prepoznatljivo. Po pravilu sa tog mesta počinju hodočašća. Poslednje 22 godine imam čast da obavljam dužnost kustosa Srpske kuće na Krfu. Pored Srpske kuće i ostrva Vido, na ostrvu Kerkira nalaze se i drugi spomenici, spomen-česme, bolnice, zgrada pozorišta u kojoj su boravili regent i vlada. Kakav je odnos domaćina Krfljana prema Srbima i srpskoj istoriji bio i ostao do danas? Jesmo li naučili šta je istorijski dug i zahvalnost? Uz zahvalnost, koju na ovakvom mestu stičemo prema našim precima, moramo da se setimo i svih onih koji su nam pomogli u najtežim trenucima. Pre svih - Krfljana, koji su primili preko 150 000 vojnika i izbeglica. U početku razumljiva skepsa vrlo brzo se pretvorila u toplo gostoprimstvo koje uživamo do današnjih dana. Kada me neko pita o odnosu domaćina prema Srbima, umesto uobičajenih suvoparnih fraza uputim ih na mnogobrojne spomenike i svedočanstva srpske istorije na ovom ostrvu i kažem im da ih uporede sa fotografijama iz perioda kada su podignuti. Nijedno nasilno oštećenje, nijedan grafit nisam zatekao na njima za sve ovo vreme dok sam na ostrvu. To bolje nego bilo

koja reč pokazuje brigu sa kojom Krfljani čuvaju sećanje na srpsku istoriju. Možda je najbolji primer spomen-ploča koja je postavljena u čuvenom krfskom teatru posle Prvog svetskog rata. Za vreme bombardovanja nemačke avijacije 1943. teatar je u potpunosti razoren, ali je na volšeban način spomen-ploča ostala neoštećena. Danas u foajeu novog opštinskog pozorišta ona svedoči ne samo o srpskoj parlamentarnoj isrtoriji već i o tome da domaćini slavnu srpsku istoriju podjednako doživljavaju i kao deo lokalne istorije Krfa. Neretko sam čuo od posetilaca koji redovno dolaze na ovo ostrvo da je to mesto gde se najbolje osećaju izvan granica Srbije. Pre nekoliko godine jedan hodočasnik ispred Mauzoleja na Vidu upitao me je koje godine je podignut. Kada sam mu rekao da je to bilo od 1936. do 1939. postavio je sledeće, retoričko pitanja: Šta bi se dogodilo sa Mauzolejem da nije bio na teritoriji Grčke? Naišao je Drugi svetski rat, naišle su devedesete... U odgovoru, koji svi naslućujemo, krije se zahvalnost i dug meštanima ovog ostrva. U toj reči dug (dužnost, zahvalnost) krije se i čudesna moć preobraženja, koje ovo mesto sadrži. U vremenu kada sami ponekad pomislimo da nama neko nešto duguje (kao posledica naših narcističkih prenaglašenih očekivanja i potreba), nad kostima predaka se dogodi fantastičan preokret u doživljaju odnosa pojedinca i sveta u kome živi - iz dužnosti i zahvalnosti prema precima crpi se nova snaga i nadahnuće.

naše nacije imaju podjednaku priliku da se nadahnu onim idealima koje nam je ostavio u amanet slavni naraštaj. Možda bi bilo umesno da podsetimo na reči belgijskog nobelovca Morisa Meterlinka iz dela „Odlomci rata“ čiji su redovi objavljeni u „Krfskom zabavniku“ te 1918: „Oni žive u nama kao što mi umiremo u njima. Oni nas vide i čuju nas mnogo bliže no dok su bili u našem naručju - pazimo dakle da oni vide samo dela i čuju samo reči koje su njih dostojne.“ Ono što ovaj istorijski trenutak čini jedinstvenim (prelazak Albanije i boravak na Krfu predstavljaju jednu celinu) i izdvaja

Muzej, smešten u samom centru starog grada Kerkire, posetioci obično prvo obiđu, a zatim odlaze na ostrvo Vido i obilazak Мauzoleja. Ono što se može čuti i videti u Muzeju, oseća se na čitavom ostrvu. Ostrvo Vido obraslo je čempresima i borovima i miriše na spokoj. Na stazi koja vodi do Mauzoleja su grčki i srpski natpisi, more je mirno. Tišina je! Mislim, dakle, da niko među nama nema monopol na potomstvo besmrtnim herojima iz Velikog rata i da je potomstvo po duhu iznad potomstva po krvi. Svi građani Srbije i pripadnici

27

od ostalih segmenata Velikog rata nije samo broj žrtava za koje je možda najbolje reči pronašao francuski maršal Žozef Žofr kada je rekao da istorija ratovanja toliko stradanje nije zabeležila. To je, pre svega, način na koji su vojnici i civili stradali. Kao posledica prekomernog napora, pada otpornosti, loše pijaće vode i ishrane i odložena reakcija organizma gubili su velike količine tečnosti, što je bilo fatalno. Ogromna većina, posebno mladih regruta, nisu do tada napustili atar u kome su rođeni, nikada nisu videli velike gradove, za mnoge od njih prvi susret sa morem i inostranstvom bio je kraj. Zato je to tragedija sa svim onim elemantima koje su davno definisali antički pisci. Postoji, naravno, i drugi ne manje važan deo ratne priče, oporavak srpske vojske na ovom ostrvu. Reč vaskrs u srpskom jeziku od te 1916. godine ima dvostruko značenje. S jedne strane najveći hrišćanski praznik vaskrsenja Hristovog, s druge vaskrs srpske vojske, države, vaskrs Srbije upravo sa ovog ostrva. Svi borci kao jedan u ispovestima potvrđuju izuzetnu gostoljubivost Krfljana i savezničkog medicinskog osoblja. Objavili ste knjigu u kojoj saznajem da su Vam dedovi na ostrvu Vido boravili nakon Solunskog fronta. Čime je taj boravak srpske vojske na ostrvu Krf bio izazvan, kako su protekle te dve godine, koliko je Srba uspelo da stigne i koliko je ostavilo kosti u „plavoj grobnici“? Moji dedovi Stojan Saramandić iz Rače i Dragić Milošević iz Rekovca boravili su na ovom ostrvu posle prelaska Albanije, te 1916. godine. Smatram, međutim, da smo potomci srpskih boraca iz Velikog rata u meri u kojoj doprinosimo afirmaciji onih osobina po kojima su naše pretke Krfljani zapamtili. Uvek treba podsećati da za dve i po godine nijedna grana masline nije slomljena, da se za ubranu pomorandžu odlazilo u zatvor, na odnos srpskog vojnika prema tuđoj imovini, ženama, zatvorenicima, na marljivost učenika i odgovornost državnih funkcionera. Na taj način poslali su verovatno najautentičniju sliku o našem narodu u novijoj istoriji. Koju drugu reč mi danas možemo da pronađemo za te njihove osobine nego – patriotizam. To je, verujem, oblik rodoljublja koji je najbliži duhu vremena u kom živimo. Zato je ovo i jedan od segmenata nacionalne istorije u kojima danas novi neraštaji traže uzore. Duboko sam uveren da su te osobine u uslovima kada nije bilo ratnih dejstava u čvrstoj vezi sa junaštvom i vojnim veštinama na ratištima i da je ovde posejana klica najveće pobede u srpskoj istoriji kasnijim probojem Solunskog fronta i oslobođenjem otadžbine Miloš Crnjanski i Jovan Dučić, dva pisca koja su u nekoliko navrata boravili na Krfu, govorili su da samo univerzalni trenuci nacionalne istorije predstavljaju i trajne vrednosti. Ono što je razumljivo svakom čoveku i što ga podstiče na dobro, ujedno je i najznačajnije u istoriji jednog naroda. Ukoliko analiziramo pesme Tamo daleko i Plava grobnica, nastale na ovom ostrvu usred surovih ratnih sukoba, a koji su odneli milione života, uočićemo da se ni u jednom stihu, ni u jednoj jedinoj reči ne pominje neprijatelj, nema mržnje, osvetoljublja. Pored reči Srbija koriste se selo, ljubav, kolevka, bajka, duh. Uprkos tome (ili možda baš zbog toga) do dana-današnjeg to su ostala najpopularnija dela stvorena na srpskom jeziku u oblastima muzičkog stvaralaštva i rodoljubive poezije.

28

Kao kustos muzeja imate priliku da razgovarate sa posetiocima, da kao domaćin dočekujete i školske ekskurzije iz Srbije i turiste koji svrate. Koja su pitanja i utisci univerzalni, a koja pamtite kao posebna? Posle susreta sa nekoliko stotina hiljada posetilaca sa svih strana sveta, uveren sam da je najsnažniji pokretač mehanizma univerzalnih emocija upravo odmerenost i dostojanstvo naših predaka u tom istorijskom trenutku (koja dominiraju na fotografijama, filmovima i predmetima koje su stvorili) i svedenost u interpretaciji. Svako preterivanje i patetika, a posebno kič ikonografija, oduzima njegovu uzvišenost i podriva jedan od ključnih stožera identiteta našeg naroda. Stoga su mi razgovori sa strancima posebno važni jer nepogrešivo usmeravaju priču prema elemantima antičke drame, prema univerzumu. Sa druge strane, posetiocima srpske nacije zahvaljujem se pre svega na sugestijama, savetima i primedbama koje sam sve ove godine doživljavao isključivo kao dobronamerne. Svaka komunikacija sa posetiocima ili grupama, u meri u kojoj je u tom trenutku moguće, drugačija je i posebna. Smatram da konačni ishod hodočašča treba da bude lična i kolektivna katarza (pročišćenje, grčka reč) ili je možda još bolja srpska reč rasterećenje. Najdraži utisak koji stiže do mene, najčešće od mladih glasi: Tek sada shvatam koliko smo svi mi puni umišljenih problema... Živite dve decenije u suživotu sa Krfljanima, šta ste naučili od njih, čemu ostrvo odoleva i šta brižno čuva? Budući da su kroz vekove ovo ostrvo bogovi sebi stvorili, a zatim ga razne civilizacije zaposedale, šta se u arhitekturi i antropološki menjalo do danas? Od Krfljana sam mnogo naučio ne samo o istorijskom trenutku kojim se bavim već i o dubokim i važnim životnim vrednostima i principima. Oba mozaika sklapala su se i prožimala istovremeno. Tako sam pre 18 godina, prilikom priprema za jedan film, od tada 103-godišnjeg Mihalisa Kaludisa saznao za sve pesme koje su Srbi pevali u njegovoj kući u Kato Korakjani te 1916. Pevušio ih je sa neverovatnom emocijom i bolje ih se sećao nego bilo koje grčke melodije poslednjih decenija. U restoranu na Mandukiju sam od konobara saznao da je zdanje podignuto kao konjušnica za srpsku vojsku, a u selu Hlomos uputili su me u napuštenu zgradu Jorgosa Makritisa gde je bio Klub srpskih oficira i gde smo snimali mnoge filmove i serije. Posetiocima koji su u prilici uvek preporučim da posete to zdanje koje je svedočanstvo i simbol vitalnosti našeg naroda i sposobnosti da se oporavi u nejtežim

Srpska kuća

okolnostima. U pozorištu Finikas je bila pozornica u kojoj su se priređivale predstave i muzički recitali, a u bivšoj hidrobazi Guviji, neposredno pored spomen-ploče iskrcavanja srpske vojske, nalazi se mol koji je podignut upravo za potrebe ukrcavanje i iskrcavanje savezničkih brodova. Mnogo je takvih diskretnih, nemih svedoka srpske istorije na ovom mediteranskom ostrvu. Od meštana sam naučio da čoveka ništa ne može da izbaci iz ritma i načina života ukoliko drži do sebe i svog dostojanstva. Ostrvom su gospodarili gotovo sve velike kolonijalne sile kroz burnu istoriju (Mlečani i Englezi su ostavili najdublji trag u arhitekturi i infrastrukturi), ali nisu uspeli da poljuljaju nacionalni identitet i veru Krfljana u ponovno prisajedinjenje majci Eladi. I danas pokušaji vulgarne turističke industrije da nasilno promene mentalitet meštana, ostaju bezuspešni. Od Krfljana sam, isto tako, usvojio princip da razlikujem besomučnu trku za uživanjem, zadovoljstvima i srećom kao opsesivnim trenutnim nametnutim životnim ciljevima, što je filozofija vremena u kome živimo, od

nečega što bi se moglo nazvati punoćom života i koja je trajna kategorija. Kroz svakodnevnu komunikaciju sa meštanima spoznao sam, dakle, da ispunjenost počinje u trenutku kada smo spremni da izađemo iz zone komfora i da se ona često nalazi nadohvat ruke. Zato se ovde niko ne osvrće za luksuznim automobilima, a razmetljivi i bahati namernici su ignorisani. Prozračni su i providni, jednostavno ne postoje u lokalnoj stredini i zajadnici, a da toga nisu svesni. Kao kustos u muzeju Srpska kuća radite devet meseci, zimski period kad je manje posetilaca koristite gostujući po svetu i držeći predavanja, najčešće ste u Engleskoj. U susretu sa posetiocima sigurno imate neku turističku preporuku ovog prelepog ostrva i jednog od najvažnijih mesta srpske istorije. Pustite da Vas drumovi sami vode... a ako zаlutate, ništa strašno, tako ćete najbolje upoznati ostrvo. Put koji je nametljivo obeležen i komercijalno preporučena lokacija neretko je - stranputica. Slepo ga prateći možda propustimo crkvicu u središtu ničega koja se otrgla od svih elektronskih i štampanih navigacija i mogućnost da nas kada u njoj zapalimo sveću ponese neodoljiv osećaj da smo se upravo, kao nikada pre, zatekli u tački koja je najbliža Bogu. Može nam se dogoditi da nam promakne gotovo nepoznata seoska galerija u kojoj je izloženo ulje na platnu nikog drugog do Domenika Teotokopulosa, poznatijeg kao El Greko. Ako se udaljimo od svih preporuke, možda nabasamo na bakalnica u kojoj je krepski starac jedini zaposleni radnik i gde je u uglu skriven džu-boks sa svežim najnovijim hitovima Bitlsa i Demisa Rusosa. Prepuštajući se podsvesti da nas vodi bez navođenja, nepogrešivo ćemo stići na obalu gde je Odisaja oberučke dočekala lepa princeza Nausikaja. Neke druge princeze poput austrijske Sisi su na ovom ostrvu tražile pribežište od nevolja koje su ih sustizale baš dugotrajnim lutajućim šetnjama neobeleženim stazama. Konačno, kada zalutamo, možda u sebi prepoznamo neku od mnogobrojnih nijansi jonske svetlosti i tirkiznog mora. Tada je dobro da se prisetimo reči koje su uklesane u bistu Lorensa Darela u parku kraj Stare tvrđave: Grčka je zemlja koja Vam pruža mogućnost da spoznate sami sebe. Ako se odvažno upustimo u takav poduhvat, za početak, potrebno je da na mobilnom telefonu isključimo ton i opciju selfi. Ostrvo Vido, mauzolej

Srpska kuća, stalna postavka

PUSTITE DA VAS DRUMOVI SAMI VODE...

A AKO ZАLUTATE, NIŠTA STRAŠNO, TAKO ĆETE NAJBOLJE UPOZNATI OSTRVO.

29

ЗАВИЧАЈ

МЕСТО СРПСКОГ

ХОДОЧАШЋА

РОДНА КУЋА САВЕ ШУМАНОВИЋА

ПИШЕ Марина Булатовић

Галерија слика „Сава Шумановић“ из Шида најавила је многе догађаје у овој „години јубилеја“, када се обележава 126 година од рођења Саве Шумановића и 80 година од његове смрти, али и 70 година од оснивања Галерије и 40 година од отварања Спомен куће Саве Шумановића за посетиоце.

Ови датуми су више него довољан повод да се изнова подсетимо зимског дана када је рођен један од највећих српских сликара свих времена - 22. јануара 1896, као и његовог трагичног одласка са овог света. Током Другог светског рата Шид улази у састав Независне државе Хрватске 1941, а ћирилица постаје забрањено писмо. У знак протеста Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике, већ само означава годину њиховог настанка. Ћирилица је била и остала важан симбол српског националног идентитета и она је „красила“ Савине слике. У једној од многих усташких акција, на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, ухапшен је и са великом групом Шиђана прво мучен, а потом и стрељан у Сремској Митровици, највероватније 30. августа. Овај датум се узима као дан смрти славног сликара. Сахрањен је у заједничкој гробници, он је сликар без гроба и без споменика. У 46. години живота, рафали из усташког оружја ставили су тачку на његов стваралачки рад. А само три године раније, љубитељи уметности су веровали да га (тек) чекају слава и бројни успеси. Наиме, у септембру 1939. на Новом универзитету у Београду имао је велику самосталну изложбу на којој је изложио 410 слика. Задовољан успехом изложбе, вратио се у Шид и наставио да ради са великим полетом, упркос рату који је почео. Сликао је актове по скицама које је донео из Париза, али и пејзаже из своје непосредне околине. Када му је отац Милутин преминуо 1937, Сава је преузео вођење породичног имања. Према сачуваној документацији, уочава се да је и том послу приступио крајње озбиљно. Учио је енглески језик, похађао часове играња, посетио изложбу француског сликарства деветнаестог века која је гостовала у Народном музеју у Београду, непрекидно сликао и припремао се за велике изложбе у будућности.

30

МАЈКА НАДЖИВЕЛА СИНА ЈЕДИНЦА „После несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толико пута поновљену животну жељу мог сина, да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају“ – рекла је 1952. године његова мајка Персидa Шумановић. Захваљујући њеној упорности, десет година након смрти сина јединца, поклонила је граду Шиду легат непроцењиве уметничке и материјалне вредности. Уметнички фонд Галерије у Шиду броји 417 дела. Највећи број слика су настале управо у Шиду током последње деценије живота. Мањи део збирке чине слике које је уметник донео из Париза. У непосредној близини Галерије, у улици која данас носи његово име, налази се Спомен кућа Саве Шумановића. Породична кућа је под заштитом Завода за заштиту споменика културе, а од 1982. отворена је за посетиоце. У овој кући сликар је провео детињство, као и последње године живота. У њој је сачуван породични намештај и атеље у ком је стварао ремек-дела. Из ове куће усташе су га одвеле и стрељале, заједно са 150 виђенијих Срба, па су Савина кућа и Шид још једно место српског ходочашћа о којем треба учити, причати генерацијама које долазе како се истина никада не би заборавила. Загребачки студент није имао среће са Хрватима Интересовање за уметност показао је већ у гимназији у Земуну, а након матуре вратио се кући чврсто решен да сликарство буде његов животни позив. У Загребу је уписао Вишу школу за умјетност и обрт 1914, а у сведочанству о завршеном школовању забележене су му само најбоље оцене. Редовно је учествовао на школским изложбама и дружио се са колегама. Поред тога радио је и као сценограф у Народном казалишту и приређивао самосталне изложбе. Уз очеву подршку упутио се први пут у Париз где похађа курс код истакнутог ликовног педагога и уметника Андреа Лота. У лето

ПАРИСКИ БУРНИ ДАНИ

Други пут борави у „граду светлости“ и баш као и многи други уметници ствара у тешким условима, добија добре и лоше критике, има успоне и падове. Али угледни француски часописи који су се бавили уметношћу, пишу о Сави Шумановићу и објављују његове слике. Тада је насликао Доручак на трави (аутопортрет са четири акта у пределу) који се данас налази у Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду. Учествовао је у осликавању култне кафане „La Coupole“ 1927. Исте године, насликао је своје најзначајније дело Пијани брод. Ова слика монументалних димензија, настала је у грчевитом раду за само седам дана и ноћи. Данас је слика Пијани брод понос збирке Музеја савремене уметности у Београду. У септембру 1928. изложио је на Новом универзитету у Београду слике које су настале у Паризу. Добро је прошао и код критике и код публике, распродао је већину слика и поново се упутио у Париз. То је био његов последњи боравак у омиљеном граду који је трајао нешто више од годину дана.

Фотографије: Будислав Булатовић и Википедија

Милан Кашанин

НАШ НАЈВЕЋИ СЛИКАР

МРАЧНОГ УМА, ТРАГИЧАН ЧОВЕК

“

СВЕТЛОСТИ...

1921. вратио се у Загреб. У октобру исте године у Умјетничком павиљону приређује изложбу слика које су настале у новом стилу, под утицајем учитеља Лота. Конзервативна критика и публика у Загребу није имала разумевања за његове нове радове. Следеће четири године Сава Шумановић је провео у Загребу, неуморно покушавајући да измени конзервативне и провинцијалне ставове уметничких кругова Загреба. Али без успеха… Поновни одлазак у Париз омогућила му је продаја двадесет слика адвокату Дорићу 1925, а оне се данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду. На хрватској страници Википедије данас можете прочитати читавих пет реченица о, како кажу, „најважнијем српском сликару 20. столећа“, а у Хрватској енциклопедији на интернету пише да је Сава „деловао претежно у Хрватској“, али нигде не пише како је његов живот окончан и како су усташе „деловале“. Поводом бруталног убиства српског уметника, ни у 21. веку се нису огласиле колеге из бројних уметничких удружења Хрватске. Нису му одале почаст, нити су рекле да су „усташе највећа срамота Хрвата“, нити покренули иницијативу да се бар једна улица у Винковцима назове по њему. Сава је рођен у Винковцима, у Аустроугарској (данас Хрватска), у добростојећој грађанској породици. Отац Милутин био је шумарски инжењер, управник шумарије у Винковцима, док је мајка Персида, рођена Тубић, завршила женски лицеј у Печују и Бечу. Родитељи су му били из Шида, где су се вратили 1900, када је Сава имао само четири године. Али код наших комшија Хрвата прича о Сави Шумановићу је одавно стављена под тепих, како би се избегло још једно мучно суочавање са прошлошћу.

31

32

ЗАВИЧАЈ

ОЈ КАРЛОВЦИ,

МЕСТО МОЈЕ ДРАГО - У овдашњим укрштеним речима често се тражи друго име за Нови Сад и тачно решење гласи: српска Атина, не без разлога - објашњавам својим гостима, Канађанима, тог августовског јутра, док крећемо да посетимо овај град у коме они нису били тридесет година! Тридесет година, то је тек тачка у времену, а у простору где станеш на тикву и видиш цео свет, као да се ништа није променило, осим што је изграђен тај Е-75 пут, који води кроз непрегледне засаде сунцокрета и жутог спарушеног кукуруза, који под тврдим небом одавно снева воду. Ипак, на првом кружном току, прелазимо на стари пут. Он нас подсећа на детињство и ђачке екскурзије, на сендвиче у ранцу, жуте сокове и чађаве топове петроварадинске тврђаве. На старом путу, с леве стране указује се Фрушка гора; лежи као медвед, или као нехајно остављен јорган по којем су, као шаре, посути воћњаци, виногради, куће, манастири и црквице, који, онако бели и мали, личе на расуте коцкице шећера. Покушавам да се поистоветим с гостима, с дистанцом од тридесет година, да будем изненађена кад угледам издалека препознатљиве, блиставе звонике Сремских Карловаца који се дижу из таласа густо нанизаних, црвених кровова и дубоко заривени у небо, нежно упозоравају да се ступа на територију где се, с оружјем за појасом стиховало о звездама, где је испеван Ђачки растанак и одшколована прва српска интелигенција. Да у „место моје драго“ није могуће само свратити, моји гости ће се уверити чим кренемо улицом, потонуло му огромне крошње платана и опшивеном металним оградама; њом се избија на трг окружен је двоспратницама аустроугарског изгледа. За њих, и целу ову љупку варош, сувишно је употребити речи: старо и почетак, јер беспочетност труда да се српска националност одржи и уздигне упркос

ПИШЕ Весна Алексић

видљивим траговима живота под туђим заставама, присутна је на сваком кораку, бескомпромисна је и жилава као стари платан-џин, који под заштитом државе, расте у срцу Карловаца. Нико не зна тачно да каже колико је стар, ни шта је све видео, ни кад је својом џиновском граном заштитнички пригрлио белу црквицу у којој палимо прве свеће, неодлучни куда прво да кренемо и шта све да видимо. Зато гостима казујем причу, коју би с мало речи, изрекао сваки водич. То је само опис спољашње ауре места, те, која се види очима. Карловци су изникли као тврђава подигнута на римским темељима. После су дошли људи, куће, цркве и један манастир, место је добило данашње име, под којим се у књигама манастира Крушедол води још од шеснаестог века. И обичан човек, који се не бави великим историјским и цивилизацијским темама, на овим, још јутарње тихим улицама, мора да ућути пред толико дубоким зденцем времена у коме се слути бурно опстајање: ово место било је и мета турских пљачки и паљевина, и посед Хабзбурговаца, и раскрсница трговачких путева, али и седиште наше епархије.



ВЕСНА АЛЕКСИЋ се бави књижевношћу за децу и младе. Пишући трага за највећом тајном – како одрасти, а не изгубити дете у себи. Досад је објавила преко двадесет књига за децу, а већина тих наслова доживела је више издања. Најпознатије су Месечев дечак, Звезда ругалица, Лицитација ветра, Каљави коњ, Ловац на маслачке, Марија Модиљани. Пише и драме, путописе, књижевне критике. Добитник је бројних престижних награда из области књижевности: „Невен“, „Политикин забавник“, „Змајеве дечје игре“, али и награду „Матице српске“. Понекад, само када мора, пише и за одрасле.Тако је настао и роман Улица Јанг, који би посебно био занимљив становницима Торонта. 33

ОВО ЈЕ

...ОВДЕ НЕ ТРЕБА НИШТА ДИРАТИ, 34

“

ЖИВИ МУЗЕЈ, СТАРИНСКИ БРОШ, ИСКРЗАН АЛИ СВЕТЛИ...

У њему је отворена прва српска школа, ту је дошао митрополит Павле Ненадовић да оснује штампарију и подигне Саборну цркву, али и да угости цара Јосифа Другог. Сремски Карловци тада већ имају данашњи изглед, имају занатске радње и дућане, винограде и кафане. У њима ради прва гимназија и прва богословија; у њима је и Вук Караџић научио да чита и пише на немачком и српском, ту је сахрањен песник Бранко Радичевић, чије тело су чак из Беча пренели његови гимназисти до Стражилова, над којим сијају крупне звезде позајмљене из његових стихова. И данашњи ђаци их уче као и ондашњи, они који су пролазили овим уским улицама којима ходамо и ми, поред истих кућа. Неке су старије од двеста година, на кибиц фенстерима дрво осушено као пергамент, напукле и ољуштене фасаде, избледели црепови и нежни облачићи над њима стоје као меки јастуци пуњени гушчјим перјем. Безазлени као анђели, накупљају се ти облачићи и над зградом патријаршијског двора, над сатом гимназије у чијој се згради чувају и прва издања Доситеја, Радичевића, Вука Караџића, фототипско издање Мирослављевог јеванђеља... Благо је силно већ у сазнању да га има, објашњавам својим сапутницима, велики духови су овде, њих не можемо видети, нити пребројати као ни капи воде које жуборе са чесме Четири лава, и не само они... Важни су ту и мали, анонимни, солдати и паори... Сви су ту, као у позадинском животу ове вароши, у којој са Цркве Светог Николе сат одбија подне и тај звук је у трену одиже мало у ваздух, титрав од сјаја и топлине, па личи на руком везено платно које лелуја између светова, у својој дремљивој, наоко невидљивој, али судбински важној причи. На тргу затрпаном зеленилом и цвећем, тражимо место да ручамо. Вода се леди у чашама, хлеб је врућ, невидљиве птичице цвркућу у крошњама. Мир. Међу дрвеним продавницама на тргу, тражим карловачке куглофе. - Много је топло за њих! - каже ми продавачица. Сувенири,

накит, плишане играчке, сатљици за ракију, крстићи на танким кожама, магнети са типичним сремским пејзажом, у коме су дагеротипски остали старински шорови, с тарабама и кућама, с великим капијама и гускама... све је као у било којем туристичком месту, али све изгледа некако нарочито. Мој гост прагматично и гласно размишља како би се те улице и куће могле средити и обновити и прерачунава колико би то коштало... Кажем му: - Пусти то, овде не треба ништа дирати, ово је живи музеј, старински брош, искрзан али светли, многи би желели да имају толику старост у својој историји, и кад би се омоловале те фасаде, изгубило би се можда оно есенцијално и драгоцено... Свака пукотина овде је засебна прича, ми овом шетњом нисмо чак ниједну загребали, нисмо ни извадили бомбону из целофана!

ГИБРАЛТАР НА ДУНАВУ Крећемо даље, ка Петроварадину, кроз тесне лагуме, звезда је најјача, а сат на белом звонику одбија једним ударцем. Са некад неосвојиве тврђаве и седишта регименте за време хабзбуршке власти, поглед захвата даљину кроз коју тромо промиче велики даждевњак Дунав. Групе туриста неуморно се сликају поред бедема тако да се на снимку види обиље испод и изнад њих, место где је Творцу мало задрхталарука, па просуо више лепоте него што је канио. Новосадски мостови као пречаге на воденој прузи која води ум у више димензија; међу њима нов, бели, Жежељев мост којег су у задњем рату преломили на пола,

као оглодану кост, као употребљену чачкалицу. На његовом месту блиста нови, трбушаст мост поред којег ја непогрешиво увек видим и стари, зелени, и чујем детонације кроз ноћ, вруууум, врууум! Неке ствари се никад не заборављају. А у Новом Саду, чујемо, демонстрације земљорадника незадовољних ценом откупа пшенице и да су главне саобраћајне артерије непроходне, па одустајемо од преласка моста. - Нови Сади јесте најлепши одавде - кажем, гледајући преко реке у даљини,на градску катедралу и кровове. И још даље, где се небо и равница никад неће спојити сигурном линијом у нашем погледу, јер нам несавршен вид то неће дозволити. Враћамо се зато тврђави која је позната у свету као Гибралтар на Дунаву. Показујем гостима Музеј у згради некадашњег Арсенала; богат је археологијом, културном историјом и етнологијом; у подземну војну галерију, загушену богатом историјом, улазе и излазе бројни туристи. Прате их у јатима голубови који слободно јуришају на калдрму, њихова слобода привлачи невољу; са неког зида излази мачка и завршава у рукама девојчице Филипе, моје гошће. Мази се као леп дан. Остајемо ту, на тврђави, тражећи слободан сто у башти ресторана, на висини, међу жардињерама и ужурбаним келнерима. Од историје и сунца смо жедни. Хоћемо воду и кафу, тражим турску кафу, односно домаћу (каква симболика). Келнер одмахује главом: - Само капућино и нескафа, каже. Штета. Узимам хладну нес и објашњавам гостима да се на Петроварадину сада догађа само култура: ту су ликовне одаје уметника, ту се одржавају фестивали и концерти. Гужва око нас већ почиње да личи на нешто од тога, па предлажем да наставимо пут у Ириг, у винарију где се можемо засладити колачем. Стари фрушкогорски пут вијуга кроз густу шуму националног парка, откривајући планину, нестварно изниклу у питомини. Моји гости је први пут виде, па им причам како ту уме да завеје зими, кад изађу јелени и срне, кад залупају звона скривених манастира и кад запламсају свеће јутарњих молитава за срећан пут свима који путују... Кад се испењемо

на пут за Ириг, планина се неосетно спушта у блаже таласаве обронке. Тражимо винарију Ковачевић, где ће нам уз вино, одмах понудити и колаче из времена наших бака: лењу питу и кнедле од шљива, чиз-кејк (прави, немачки, нимало сличан колачу који се под истим именом нуди широм света). Испод винарије, на повратку, дуж пута тезге с воћем и поврћем, с ликерима, туршијом и џемовима. Све што је расло на обронцима спаковано је у њих и може се купити и понети. Сунце је већ црвено и ниско кад излазимо на нови аутопут. - Пошли смо у Нови Сад, заправо, а само у њему нисмо били! – закључујемо уз смех. - Био је једном Стинг и певао на тврђави, кажем – и моја другарица Анђелија, штипала се за образ да се увери да не сањамо... То је било давно у једном од оних живота како би рекао Ђорђе Балашевић, у једном од оних тренутака који су били невероватни и толико лепи да их чувам ћутећи као благо у Сремским Карловцима што се чува, јер је нематеријално као прва звезда коју видим како се пали над равницом.

35

po ZAKONU

DA LI ADVOKATURA

IZUMIRE

PIŠE Vesna Vojvodić, advokat

Pre nešto više od desetak godina, Advokatska komora Ontarija organizovala je promociju knjige „Kraj advokature“ (The End of Lawyers). Autor knjige, Britanac Ričard Suskind (Richard Susskind), po obrazovanju pravnik, već se početkom 1980-ih zainteresovao da izučava vezu prava i informacione tehnologije. Napisao je niz knjiga i pre i posle svog gostovanja u Torontu i to sve na istu temu: kako će razvoj tehnoloških inovacija u digitalnom svetu izmeniti advokaturu kakva je bila u poslednjih dvesta godina i u krajnjoj liniji dovesti do njenog izumiranja. Suskind je savetnik glavnog sudije koji predsedava sudovima Engleske i Velsa, a takođe, kako njegova stranica na Vikipediji tvrdi, savetuje međunarodne firme i nacionalne vlade. Doktorirao je na temu kompjuteri i pravo, ali se nikada nije bavio advokaturom u praksi. Još tada, kad je gostovao u Torontu, Suskind je predvideo da će u mnogim oblastima kompjuterski programi istisnuti potrebu za advokatskim uslugama. U velikoj meri se ovo predviđanje ispunjava, naročito u onim oblastima u kojima su društveni odnosi detaljno regulisani i ponavljaju se sa velikim stepenom predvidljivosti. Jedan takav primer je pružanje advokatskih usluga zastupanja u prometu nekretnina. Tržište nekretnina je veoma dinamično i desetine hiljada transakcija kupovine i prodaje se zaključi svakog meseca u Ontariju. U tim transakcijama ugovori su do te mere standardizovani da je prostor za individualne elemente veoma uzak. Čak i taj prostor individualno specifičnih klauzula čine standardne klauzule u kojima ima veoma malo varijacija. Ne samo da je ugovor standardizovan već je najveći broj klauzula nemoguće promeniti. Postupak koji sledi nakon zaključenja ugovora do njegovog izvršenja je jednako uhodan. Ako se ništa nepredviđeno ne dogodi sve će se odvijati sa veoma malo iznenađenja. Ali iznenađenja i problemi se ipak dešavaju. Nastali su i novi problemi koji pre uvođenja digitalizacije nisu postojali. Kada sam počela da se bavim pružanjem advokatskih usluga zastupanja u prometu nekretnina u Kanadi,

36

ova oblast prakse je prednjačila u uvođenju novih tehnologija. Među prvim profesionalnim softverima bili su softveri za advokatske usluge u domenu prometa nekretnina. Ontario je bio prva zemlja na svetu sa digitalizovanim zemljišnim knjigama. Ceo proces izvršenja kupoprodajnog ugovora, koji zahteva obavezne advokatske usluge, obavljao se uz pomoć interneta i kompjutera, uključujući na kraju i elektronski prijem kupčevog kredita na bankovni račun advokata, umesto fizičke isporuke čeka. Originali potpisanih dokumenata postepeno su izgubili značaj uvođenjem digitalnog potpisivanja, a pandemija je još više ubrzala ceo proces. Elektronski transfer novca ostao je poslednji detalj iza kojeg ne stoji toliko individualna advokatska usluga već samo odgovornost advokata potkrepljena polisom profesionalnog osiguranja. Ali trend, koji je skoro dve pune decenije pojednostavljivao i ubrzavao pružanje standardizovanih usluga, suočio se sa drugim problemom kada se razvoj softvera ubrzao na način da za banke digitalizuje proces davanja stambenih kredita i eliminiše potrebu za velikim brojem onih bankarskih službenika koji se bave tim poslovima. Softver kao proizvod koji ste kao korisnik kupili i nalazio se na vašem kompjuteru povučen je i zamenila ga je platforma na koju su priključeni softverski fragmenti različitih firmi. Korisnička podrška je umesto jednog telefona za ceo softver, sada pravi lavirint u kome učestvuju brojni fragmenti različitih firmi, pokušavajući da operišu kao celina. Nije tako redak slučaj da situacija iz realnog života nije predviđena softverom i ne može da se smesti u jednu od predviđenih opcionih kockica. Tada ćete izgubiti sve ono vreme koje vam je softver uštedeo i ono što biste lako rukom napisali da svi koji čitaju mogu da razumeju, postaje nerešiv problem, jer niko ne zna kako zadovoljiti softver ako za tu situaciju nema predviđena kockica. Pošto kockica nije popunjena, sistem će vam slati opomene da kockicu treba popuniti i dugo nakon što ste sa i dalje postojećim ljudskim elementom na drugoj strani rešili problem na stari rukopisni način. O tome Suskind ne govori jer bez praktičnog iskustva teško da možete domisliti sve stvarne i apsurdne probleme koje iskustvo sa novim tehnologijama donosi. Ono što je izvesno je da malo šta od toga više ima veze sa pravom i zakonima.

Budući da se nikad nije bavio pravom u praksi pružanja advokatskih usluga, gospodin Suskind živi u blaženom neznanju kako je težak i mukotrpan po razum, proces profesionalnog izumiranja.

NEKRETNINE

finansije i

INFLACIJA, KAMATE, NEKRETNINE…

Primarna kamatna stopa (Prime Rate) je u decembru ponovo porasla za 0,5%. Centralna banka Kanade to objašnjava kao nastavak borbe sa inflacijom.

i da se dovedu u red do kraja 2024. Ovo nisam rekao ja nego citiram ekonomske eksperte.

Trenutan Prime Rate je 6,45%. Prosječne kamate se vrte oko 6%.

Moje lično mišljenje je da uzmete varijabilnu kamatnu stopu ili kratkoročnu fiksnu, recimo na godinu ili dve. Vjerujem da u ovom trenutku ne treba da se uzima dugoročna fiksna kamata u kojoj ćete biti zatvoreni dugi niz godina na visokoj kamatnoj stopi. Raskidanje tog ugovora bi vas, ako kamate počnu da padaju, koštalo pravo bogatstvo. Bankama to svakako odgovara i zbog toga guraju tu opciju svim snagama. Ako možemo vjerovati ekonomistima, taj pristup ima najviše smisla.

Šta se, u stvari, dešava, zašto i šta možemo da očekujemo po pitanju inflacije, kamata i nekretnina? Da se izrazim idiomski, već i ptice na grani znaju da se borimo sa istorijski visokom inflacijom. U Evropi je situacija još gora nego ovdje kod nas. Međutim, ni ovdje nije sjajno. Rastuće cijene hrane, smještaja, plina, građevinskih materijala i slično svakako doprinose rastućoj inflaciji. A ne zaboravimo i to da nam se država razbacuje novcima za nepotrebne projekte, doprinoseći upravo tom fijasku. Da bi se borilo sa inflacijom, potrebno je da se podigne Prime Rate. Znači, kamate odu gore, ljudi manje troše, više štede i tako se inflacija dovede pod kontrolu. Država je podizala kamate već par puta. Nadamo se da je ovo decembarsko povećanje poslednje i da će to biti dovoljno. A kako se budemo udaljavali od posljedica kovida i nadamo se, skorom prestanku rata u Evropi, trebalo bi da očekujemo da će i kamate početi da padaju.

I šta vam je činiti ako imate kredit kome stiže obnova ili tražite novi?

I to nas dovodi do teme nekretnina. Nisam najveći ekspert po pitanju toga ali činjenica jeste da su nekretnine u prosjeku pale nekih 20% u poslednjih 10 mjeseci. Naravno, ne u svim komšilucima. Nisam siguran da li će da padaju još ali vjerujem da smo relativno blizu nekom dnu. To samo znači jedno. Ako ste planirali da nešto kupujete, vjerujem da je sada vrijeme za to.

PIŠE Tino Brelak

Kamate jesu visoke ali neće biti još dugo. Pad cijena nekretnina je mnogo, mnogo veća ušteda nego porast kamatnih stopa, koje, opet, ne bi trebalo da traju predugo. Da se razumijemo, ne očekujte da će kamate da se vrate na 2%. To su bile vandredne kamatne stope kojima je, čini mi se, došao kraj. Ako bih mogao da lupim gdje bi realne kamatne stope trebalo da budu, čim se izvučemo iz ove inflacionarne situacije, rekao bih oko 4%. Kamate jesu važne ali ne najvažnije. Imamo veoma malu kontrolu nad njima. Međutim, imamo mnogo veću kontrolu nad tim da li ćemo nešto uraditi ili ne.



Ne treba zaboraviti da postoje velika očekivanja da ćemo ući u „skromnu“ recesiju sredinom 2023. godine, što bi vjerovatno dovelo do daljih smanjenja kamata. Dakle, postoji svjetlo na kraju tunela, kako bi se neki od naših ekonomista izrazili. Kamate jesu visoke ali se očekuje da će početi da padaju već sredinom 2023.

37

ДОПИСНИКА

од нашег

УРБАНА

ЛЕПОТЕ И КУЛТУРЕ

ПИШЕ Дејан Јовановић

Овако лепу јесен као што је била ова протекла, Чикаго није видео већ дуже време јер се лето претапало у зиму, а из хладних и дугих зимских дана одмах се ускакало у шорцеве и мајице кратких рукава. Такав је Чикаго, имати пријатну јесен је премија. Дакле, протекла јесен је била прелепа, онако како и треба да буде једна јесен, спора и лагана да се осети топао јесењи ветар и да се ужива у палети боја разноликог дрвећа, које нас својим изгледом оставља без даха. Без икакве сумње ова лепота се може видети и у самом центру града. Јер, Миленијум парк и Грант парк, које повезује змијолик пешачки мост, врло су посебна места која ће вам улепшати јесење, а нарочито зимске дане, посебно Луријев врт (Lurie Garden). Луријев врт је део Миленијум парка који, заправо, представља зелену површину, изграђену на крову гараже од седам спратова. Површина парка је око 10.117,5 м2, па изволите. То је место за одмор од брзог живота и синоним за тишину, захваљујући високој живој огради око парка. Миленијум парк је прича у причи, урбана џунгла у истој таквој џунгли, какав је велики град Чикаго. Оно што га чини тргом су велике травнате или друге површине на којим се годишње одржи на стотине различитих манифестација. И након две године затишја, Миленијум парк ће вам изнова пружати право задовољство. Ова најпосећенија туристичких атракција града Чикага, комбинација модерне архитектуре, пејзажног дизајна и великог броја уметничких дела где се често одржавају културно-уметнички догађаји, концерти, изложбе и још много тога, простире се на површини од 99.000 м ², у самом центру Чикага, близу обале језера Мичиген. Миленијум парк је првобитно био замишљен као проширење оближњег Грант парка са циљем уклањања паркинга и сувишних железничких колосека, а прерастао је у најзначајнији чикашки урбанистички пројекат на крају XX века. Парк је званично отворен 16. јула 2004. године. Од 1850. па све до краја 20. века простор који данас заузима Миленијум парк

припадао је Централној железници. У време када је давне 1909. године Данијел Бархам (Daniel Burhnam) правио план града Чикага сматрало се да је то власништво недодирљиво, иако је тај железнички чвор представљао право ругло града. Године 1977. четири групе грађана предложиле су да се у парку направе баште за уметничке представе, али пошто није било средстава, направљена је само шкољка Petrillo Music Shell, амфитеатар на отвореном, као компромис између жеље грађана и Дистрикта паркова. Миленијум парк данас спада међу најамбициозније пројекте у историји Чикага. То је досад невиђен спој архитектуре, монументалне скулптуре и пејзажног дизајна и сведочи о непрекидним напорима Чикага да задржи водеће место. У парку се налази Крунска фонтана (CrownFountain) где се сваке године у новембру отвара клизалииште (The McCormick Tribune Ice Rink). Иначе, замишљена је као две велике стаклене куле, високе петнаест метара, које посипају водом посетиоце. Уколико сте спремни да се поквасите, забава је на овој фонтани незаобилазна. Оно што је такође занимљиво је да вас водом прскају сами грађани Чикага, на кули се смењује око хиљаду пројекција њихових лица. Jaume Plensa, шпански уметник, стоји иза овог дела модерне уметности. Ту je и Павиљoн Џej Прицкер (Jay Pritzker Pavilion), кojи je дизајнирао Франк Гери (Franck Gehry), познати канадски архитекта. To je место за концерте на отвореном где најчешће наступају џез оркестри. Затим, незаобилазни део парка је Капија облака (Cloud Gate), фантастична скулптура индијског вајара Анише Капура (Anish Kapoor), чији је циљ био да угланцана скулптура прикаже чикашко небо у равни људског погледа, али и да се у њој огледају насмејана лица

Millennium Park Founders Fountain





38

ИКОНА

становника и туриста. Популарно је зову пасуљ јер подсећа на његово зрно. За Божић и дочек Нове године град је обезбедио новогодишњу јелку високу скоро 17 метара, коју је донирала породица Глишић из насеља Morton Grove. Јелка ће бити смештена између платформе чувеног Чикашког пасуља и Павиљона Прицкер. Званично је новогодишња јелка засијала у Миленијум парку 18. новембра и обасјавала парк све до 9. јануара 2023. године. Не пропустите концерте на платоу Капије облака, где ће се и ове зиме одржавати разни музички фестивали од којих је најзначајнији The Millennium Park Holiday Sing-Along, када становници и посетиоци заједно певају и традиционално прослављају празничне дане Чикага.

Cloud Gate sculpture Jay Pritzker Pavillion

MILLENNIUM PARK

CHICAGO’S Crown Fountain is an interactive work of public art and video sculpture

На крају Трг Wrigley је један од симбола парка. На њему се налази Миленијум споменик испред којег је велики травњак на којем млади и стари воле да проводе своје слободно време. Препоручујем вам да легнете на траву, опустите се и у исто време уживате у погледу на неко уметничко дело, природу или небо...

39

prikaz KNJIGE

TRAGOM

POPULARNIH KNJIGA NA SRPSKOM JEZIKU U

TPL



Mira Furlan - VOLI ME NAJVIŠE NA SVIJETU (2022)

PIŠE Ana Ginić

Neretko se među beleškama pre odlaska „tamo“ nalazi i spisak knjiga koje bismo želeli da kupimo. Ukoliko mi ne putujemo, molimo prijatelje da nas se sete i donesu poneki naslov. Dok smo „tamo“, ulazimo u knjižare, biramo naslove, istovremeno prebrojavajući kofere i kilograme u njima: ‘Da li će moći knjige da stanu’. Knjiga Mire Furlan, na primer, poprilično bi otežala torbe, tako da sam je nakon prelistavanja u beogradskoj knjižari, vratila na policu. Prijateljica mi je prethodne večeri ubeđivala da je obavezno pročitam, da je hit, jer govori o jednom vremenu koje je bilo i naša priča. Onda sam, došavši ovde, pretražila sajt Toronto Public Library i na svoju radost ugledala „Miru”. Uz nju i listu mnogih drugih popularnih naslova, koji su nedavno štampani u Beogradu, dobijali nagrade ili se ne skidaju sa lista ‘bestselera’. Preduga bi bila priča šta sve i koga od autora možete da nađete u TPL (Toronto Public Library), ali da idu u korak sa vremenom i da neko pažljivo bira i nabavlja naslove- to je činjenica za svaku pohvalu. Zato ovde, danas, izdvajam samo nekoliko zanimljivih naslova za koje ne morate više da šaljete poruke rođacima i prijateljima da vam ih nabave, već da ih mirno naručite u Torontu, sami, onlajn i podignete na lokaciji koja vam najviše odgovara.

Autobiografiju ili ispovest Mire Furlan objavio je njen suprug nakon njene smrti. Ona je godinama svoje zapise vodila kao dnevnik i posvetila sinu Marku. Knjiga je sentimentalno putovanje koje evocira uspomene na ceo jedan svet koji je nestao, ali i dalje nije zaboravljen. Odrastanje u Jugoslaviji, rat devedesetih koji ju je naterao da se preseli u Ameriku i potom ostvarenje „američkog sna“. Moćno i emotivno svedočanstvo o jednom vremenu, ljudima, ljubavima, uspesima, slavi, kao i razočarenjima i bolu koji se sve vreme prepliću. Naravno, biće zanimljiva svima koji su Miru Furlan voleli i gledali i uz nju doživeli jedno vreme koje nas je sve promenilo.

Milena Marković – DECA (Ninova nagrada 2022) Vrlo neobična knjiga, roman i poema u isto vreme. Knjiga je nagrađena Ninovom nagradom i apsolutno se izdvaja po svojoj specificnosti, temi, formii stilu. Stihovi bez ijednog znaka interpunkcije, a u stvari monolog. Roman pisan grubo, traumatično, bez ulepšavanja. Pisan je brutalnim jezikom ulice, njenim žargonom. Potresna i intimna priča o mladoj majci koja se sama hrabro bori za bolji život kako svoj, tako i svog autističnog sina. Zapanjujuće iskrene scene, život bez ulepšavanja i okolišavanja, priča koja čitaoca ostavlja bez daha.

Lydia Perović - LOST IN CANADA (2022) Razmišljanja imigranta koji se doselio u Kanadu 90-ih, potom svedoka promena koje su oblikovale kako ovu zemlju, tako i emocije koje su to propratile. Lidija Perović je imigrirala u Kanadu iz Crne Gore, kasnih devedesetih. Optimizam sa kojim je došla i predala se novom životu, vremenom se menjao, da bi poslednjih godina pred očima stasala neka nova Kanada koju autor više ne prepoznaje. Počev od umetničkih, kulturoloških, do političkih i medijskih promena, knjiga je na neki način poziv Kanađanima da ozbiljno promisle o budućnosti i kulturi svoje zemlje.

David Albahari – POGOVOR (2021) Roman „Pogovor“ je ušao u najuži izbor za Ninovu nagradu. Neobičan roman, majstorsko pripovedanje, knjiga koja treba da se pročita više puta da bi se sve misli, asocijacije, osvrti i značenja sklopili u dovršen mozaik. Rečenice su zgusnute, ali se

40

opisani svet širi i preplavljuje čitaoca. Na stotinak stranica rečeno je mnogo o sudbini našeg sveta, o sudbini književnosti, o piscu, pripovedaču, slušaocu, sa dozom ironije koja nam kod Albaharija uvek prija.

Dejan Tiago- Stanković – ODAKLE SAM BILA, VIŠE NISAM Tiago, dobitnik Nagrade Evropske unije za književnost (kao i Ninove 2015) majstor pripovedanja i njegov roman tj. zbirka priča o Lisabonu. „Odakle sam bila, više nisam od naslova pa do poslednje rečenice donosi izuzetnu atmosferu jednog posebnog grada koju stvaraju njegovi stanovnici, bilo da su rođeni tu ili pridošli, a pripovedač se potrudio da sa uživanjem pratite priče o Lisabonu, dok vaš duh postaje bogatiji kada zaklopite stranice ove izuzetne knjige.“

Od novijih naslova u Toronto bibliotekama, između ostalog, možete naći i pripovetke Ivane Dimić, roman „Ono sve što znaš o meni“ Mirjane Bobić- Mojsilović, roman „Beogradski trio“ Gorana Markovića, dela Vesne Goldsvorti itd. Potrebna je samo članska karta koja je besplatna, važi godinu dana i dobija se na licu mesta uz lični dokument koji potvrđuje vašu adresu u Torontu. Jednostavno i, za ljubetelje naših knjiga, „priceless“- kako bi rekli Kanađani.

KAD BI KAMEN KOJI PADA

IMAO SVESTI, ON BI DRŽAO DA JE

NJEGOVO PADANJE REZULTAT NJEGOVE

SLOBODNE

VOLJE.

Odakle sam bila, više nisam

POKRETNA BIBLIOTEKA (BOOKMOBILE) u Torontu imaće i listu srpskih knjiga. Odaberite knjigu na srpskom jeziku i u toku narednog dolaska ove biblioteke u vaš kraj, knjiga će biti kod vas. Raspored dolaska biblioteke u bilo koji deo grada, naći ćete na linku https://www.torontopubliclibrary.ca/bookmobiles/bookmobile_schedule.jsp Bilo bi lepo da često koristite ovaj servis da bi se primetilo da Srbi čitaju knjige koje su su sistemu Toronto Public Library, a na osnovu toga se odobrava dudžet za kupovinu novih knjiga!

41

MLADI novinari

SLAVENSKI BOG



POLJA, PAŠNJAKA I ŠUMA

PIŠE Filip Mrkić

KOLIKO LJUDI POZNAJE BOGOVE I MITOVE STARIH SLAVENA? Nažalost malo. Čak ni većina Slavena ne poznaje bogove kojima su se njihovi preci molili. Moguće da ste čuli za Peruna, boga groma, kojeg neki opisuju kao slavenskog Tora. Budući da je njegovo ime starije i bliže praindoevropskom od imena Tor, bilo bi pravilnije reći da je Tor nordijski Perun. Pošto je nemoguće u jednom članku predstaviti sve likove slavenske mitologije, ovaj put ću se fokusirati na samo jednog boga - Velesa.

Veles je jedan od najvažnijih bogova poslije svog rivala Peruna. Površni poznavaoci slavenske mitologije ga smatraju zlim bogom, paganskim đavolom, ali ako malo razmislimo teško je povjerovati da je stvarno tako i pitamo se da li su ga stari Slaveni zaista gledali kao zlog. Ako jesu, zapitajmo se zašto je Balkan pun mjesta koja nose njegovo ime. Pronalazimo ga u imenu grada u Makedoniji, u imenu planine Velež u Hercegovini, kao i u dva sela s imenom Velestevo: jedno u Makedoniji i drugo u Crnoj Gori. Ako je bio zao, zašto smo ga, poslije prelaska na hrišćanstvo, povezali sa svecima, a ne sa đavolom kao što bi bilo uobičajno za zle ličnosti u predhriščanskim religijama? Da li postoji skrivena priča o ovom prastarom bogu divljine i čarolije? Prvo, mora da se razumije zašto slovensku mitologiju savremeni čovjek malo poznaje. Za razliku od Grka, Egipćana, i Islanđana, među Slavenima nema zapisa o paganskoj vjeri. Koliko se zna, prije prelaska na hriščanstvo nismo zapisivali svoju istoriju za razliku od, recimo, Grka. Poslije prelaska nije bilo popularno pisati o staroj vjeri kao što je bilo na Islandu. Kada su se Slaveni zainteresovali za svoju pagansku religiju, dosta priča je već bilo zaboravljeno. Većina izvora o slavenskom paganizmu, iz vremena kada je ta religija bila aktivna, dolaze iz zapisa hriščanskih vladara i prosvetitelja. Pored toga, sačuvano je nekoliko dragocjenih zapisa od stranih

42

putopisaca. Zbog svega toga, cijela slavenska mitologija se mora rekonstruisati po kratkim pomenima u starim zapisima. U tome procesu obnavljanja znanja pomažu narodna vjerovanja koja kombinuju paganske ideje sa hrišćanskim, kao i poređenje sa bolje dokumentovanim religijama srodnih kultura. Po toponimima (imenima mjesta) neki zaključuju da je kult Velesa bio specijalno jak na Balkanu. To može biti istina, ali njegovo se ime pojavljuje u svim slavenskim područijima,na primjer u hronikama Kijevske Rusije. U Rusiji Veles se poredi sa Svetim Nikolom, a u mnogim slavenskim državama, specijalno na Balkanu, sa Svetim Vasilijem. Među zapadnim Slavenima češće asocira na đavola te je moguće da su zapadni Slaveni bili izuzetak i gledali ga kao zlog. Očigledno je da je Veles bio popularan među mnogim slavenskim grupama. Ali ako on nije „đavo“, kakva je njegova uloga u slavenskom panteonu? Šta je predstavljao? Koliko god bismo voljeli da nađemo čiste i jasne „asocijacije“ ili oblasti vezane za jednog boga, to je rijetko u paganskim religijama. Čak i kod dobro-dokumentovanih Grka jedan bog može imati više osobina, a i one se, nekada, mjenjaju kroz vrijeme. Tako i kod starih Slavena, među raznim plemenima i u različitim vremenskim periodima nailazimo na drugačija tumačenja. Ipak, često ima neka zajedinčka nit među tim pričama. Veles je, u različitim izvorima,

povezan sa životinjama i stadom, biljem, divljinom, suncem, magijom, muzikom, kmetovima, bogatstvom, trgovinom, pa čak i ludilom. Iz ovoga možemo izvući sljedeći zaključak. Divljina, bilje, stoka i druge životinje su vezane za prirodu. Takođe i njegove moći su vezane za prirodu, mjenjanje oblika u razne životinje, na primjer. Ludilo može biti vezano za opasnosti prirode koje ljudi ne razumiju i kojih se plaše. Asocijacija na magiju možda potiče od misterioznosti velikih šuma ili od ljekovitog bilja. Priroda, specifično sunce, stoka, bilje i zemlja su važni za poljoprivredu, koja je bila osnovno zanimanje starih Slavena. Samim tim povezivanje Boga prirode i sunca sa bogatstvom i nije toliko čudna. Takođe, kao čuvar agrikulture, od koje zavise zemljoradnici i kmetovi, pojašnjava izbor za čuvara kmetova i naroda. Vjerovanje da je Veles bog prirode i divljine je prilično često i kada se njegova uloga mora sažeti uglavnom ga tako opisuju. Jedna od „zlih” manifestacija koje se povezuju sa Velesom je bolest. Neki izvori ga prikazuju kao Boga bolesti, ali to pojedostavljenje ignoriše važne činjenice. Na primjer, u ruskim hronikama, opisan je kao onaj koji kažnjava sve koji krše zakletve tako što im šalje bolest, kao što i Perun zlim ljudima šalje neuspjeh i smrt na bojnom polju. U tom kontekstu, možemo zaključiti da je Veles, barem u Rusiji, zapravo predstavljao drugu stranu božje pravde,

a ne bolesti generalno. Nakon ove analize teško je povjerovati da je bio zlo božanstvo. Kako će sunce koje je izvor života biti zlo? Kako će Bog stoke koja te hrani biti zao? Zar je zao Bog koji kažnjava zle i pokvarene? Veoma je moguće da je Veles, kao i sama priroda koju predstavlja, bio hirovit i nepredvidiv te su ga se zbog toga ljudi plašili, ali ga nipošto ne bih opisao kao zlog. Ipak, jedno zasigurno znamo - da je Veles jedan od najvažnijih bogova. Stari Slaveni se kunu samo u njega i u Peruna. Rusi, koji su Peruna gledali kao kralja bogova, uvijek spominju Velesa kao drugog poslije njega. Pored asocijacije sa prirodom, Veles je bio najpoznatiji kao Perunov neprijatelj. Daleko najbolji dokaz za ovo neprijateljstvo je mitologija naših najbližih rođaka, Balta (Litvanaca i Letonaca) u kojoj se prevarant, Bog divljine Velinas bori protiv Perkuna - Boga groma. Takođe kada je ruski knez Vladimir dizao statue bogova u Kijevu, šest statua je postavljeno na brdu pored dvora, a samo jedna, Velesova, odvojena je i postavljena usred trga. To nam pokazuje da se molitva Velesu morala „fizički” odvojiti od drugih bogova, specifično Peruna. Ali otkud takva mržnja? Po preživjelim mitovima izgleda da ima veze sa krađom Perunovog krda krava ili sa kidnapovanjem Perunove žene, ali ima i dublja istorijska priča. Ona nije mit, nego priča o evoluciji mitova i o formiranju slavenske religije. Da bismo to razumjeli, moramo razumjeti dvije stvari: indoevropsku religijsku vezu i Velesovo povezivanje sa zmajevima. Indoevropljani su grupacija kultura koje imaju jezičke, mitološke i druge kulturološke sličnosti. Među indoevropskim narodima se nalaze Slaveni, Germani, Grci, Romani, Iranci, Kelti, Balti, Albanci i većina sjevernoindijskih naroda. Skoro svi lingvisti i antropolozi se slažu da jezici i paganske religije tih naroda potiču od jednog praindoevropskog jezika i jedne praindoevropske religije. Ni jezik ni religija nisu preživjeli, te o njima se samo može nagađati bazirano na zajedničkim karakteristikama očuvanih indoevropskih kultura. Veza između Velesa i zmajeva se jedva nazire kroz maglu istorije, ali je vjerovatno tu. Daleko najjasniji znak ove veze je da na češkom „Volos” (drugo ime za Velesa) je riječ za zmaja ili aždaju. Takođe, kao i južnoslavenski zmajevi, Veles je biće koje može da mijenja oblik. Najčešće se pretvara u zmiju ili vuka. Povezivanje sa vukovima i zmijama je isto zajednička tačka

sa zmajevima. Riječ zmaj je muški oblik riječi zmija, a poluljudski sinovi zmajeva u nekim pričama imaju mladeže sa vučjom dlakom. Južnoslavenski zmajevi donose plodnost i bore se protiv sila koje uništavaju usjev, a Veles je Bog plodne zemlje. Veles u nekim mitovima krade Perunovu ženu. To ponašanje je vrlo slično zmajevskom seksualnom apetitu i čestom kidnapovanju udatih plemkinja u srpskim, bugarskim i rumunskim bajkama. U svim indoevropskim religijama postoji važan Bog koji je gromoviti junak i čuvar čovječanstva koji koristi sjekiru, topuz ili čekić. Taj Bog se obično bori protiv druge, obično božanske ličnosti, zmaja

ili zmije. Tor se bori protiv ogromne zmije Jormungandra, Herkules se kao beba bori sa zmijama, a kao odrastao junak protiv Hidre, mnogoglave zmije, indijski bog Indra se bori protiv zmaja Vritre, a hititski Bog groma Tarhunz (vjerovali ili ne, Tarhunz i Perun su srodna imena) se bori protiv zmaja Illuyanke. Indra se čak bori protiv demona koji se zove Vala. Pogodite sa kojim imenom bi ime Vala moglo biti srodno. Takođe je u sjevernoj Evropi često da se bog groma bori protiv boga koji mjenja oblik, recimo Velinas i Perkunas i ponekad Tor i Loki. U Velesovom neprijateljstvu sa Perunom možemo vidjeti jasan ostatak stare, praindoevropske religije među Slavenima. Naravno, postoji razlika između Velesa i uobičajnih neprijatelja gromonoše, a to je da su oni obično zli. Veles je jedno potpuno drugačije božanstvo, možda kombinacija zmije dušmanina sa drugim božanskim arhetipom ili čak samo evolucija mita u potpuno drugom pravcu. Veles krade od Peruna i kidnapuje boginju, ali to često rade bogovi koji nisu baš zli. Zlo biće među Indoevropljanima je ono koje želi svrgnuti ili ubiti bogove i aktivno pomaže silama tame, monstrumima ili demonima da unište bogove i prirodni red. Borbe i rivalstva između dobrih bogova su česta. Nordijci imaju dva plemena dobrih bogova koja su međusobno ratovala. Prometej krade od bogova vatru da bi pomogao čovječanstvu, Zeus ga kažnjava, ali nijedan se ne smatra zlim. Had kod Grka kidnapuje Persefonu ali ga nikada ne predstavljaju kao zlog. Ovakve stvari su, u mitologiji, više „nestašluci” nego zla. Veles i Had su takođe slični u smislu da žive na rubovima božanskog društva, ne žive sa drugim bogovima i ne prate sva pravila, ali i dalje su u velikoj slici svijeta dobri i nezamjenjivi. To je možda najbolji pogled na Velesovu moralnost. Šta onda možemo zaključiti o Velesu? Ko je on? On je starim Slavenima bio moćan, važan i posebno poštovan Bog. Predstavljao je mnoge stvari, uglavnom vezane za prirodu i divljinu. Bio je na rubu božjeg društva i mnoge oblasti kojima je vladao su bile na rubovima ljudskog društva. Moralno je bio možda siv, ali sigurno ne zao i kao mnoge paganske tradicije, ostavio je tragove u narodnim običajima i bajkama i dugo poslije prelaska na hrišćanstvo.

43

imigranta

DNEVNIK

NI TAMO NI

PIŠE Ivana Stanisavljević

Imam osećaj da je moj život oduvek bio niz opraštanja od svojih najmilijih. Aerodrom nikada nisam posmatrala kao mesto lutanja i avanture, već sam ga uvek doživljavla kao prepreku između mene i života o kojem sam oduvek maštala; života u kome bi moja najbliža porodica bila blizu, a ne razdvojena plavetnilom Atlantskog okeana; života u kome bismo uživali u rođendanima, proslavama i slavama zajedno, bez velikog planiranja, skupe vožnje avionom i sekiracije oko odobrenih dana odmora. Kao što sam rekla, ovaj život je za mene samo fantazija. A život koji upravo živim je jedan život izolacije, čežnje za svojim najbližima i konstantnog odbrojavanja dana do leta; period vremena koji mi jedini pruža priliku da se vidim i zbližim sa tim najbližima. Ne pišem ovo da bih se neko sažalio na mene, već je ovo po meni jedno fer predstavljanje života srpskog imigranta koji živi u dijaspori. Priznajem, ovo nije realnost svakog srpskog imigranta. Neki ljudi su dobrovoljno izabrali život van svoje domovine. Želeli su priliku da istraže svet, da vide šta nudi, imali su tu privilegiju ličnog izbora. Moja porodica, uz mnoge druge porodice koje su izbegle od rata, nije imala tu privilegiju. Kao što bi moj tata rekao: „Mi smo pali s kruške“. Ova fraza savršeno oslikava njegovo imigrantsko iskustvo, ali i moje. Nismo ni tamo ni vamo. Sa devet godina zajedno sa roditeljima, došla sam u Kanadu. Od ranog uzrasta sećam se jedne rečenice stalno izgovarane: „Došli smo ovde da preživimo.“ Ta fraza mi je usađena u glavu, prisutna je i danas. Možda je tada nisam najbolje razumela, ali i te kako odjekuje u mojoj glavi u sadašnjem trenutku. Kao i mnogi dođoši tog vremena, bili smo izbeglice rata u Bosni, a Kanada je bila naša šansa za boljim životom i za novi početak. Kada kažem Kanađanima da je moja nacionalnost srpska, automatska pretpostavka je da je Srbija moja rodna zemlja. To, međutim, nije slučaj. Živela sam u Srbiji, da, pune četiri godine. Međutim, moja porodica i ja smo živeli tamo pod izbegličkim statusom. Srbija nije moja zemlja. Možda je to moja zemlja samo kroz asocijaciju, jer nacionalnost Srbin asocira na Srbiju. Ali, Srbija nikada nije bila moj dom. Moja porodica

44

OVAMO

nikada nije našla svoje mesto tamo, mi smo bili autsajderi čak i među našim ljudima. Ni u Kanadi nikada nismo našli svoj dom. Tako, vraćam se se na tu temu od početka, nismo ni tamo ni vamo. Moglo bi se reći da sam bez doma. Tokom našeg boravka u Srbiji gledali su nas sa strane i etiketirali kao izbeglice gde god da smo išli. Čak i kao dete sećam se da je ovo bila moja nezvanična titula „izbeglica“. To je bila borba „mi“ protiv „njih“. To što su mi „pravi“ Srbi rođeni i odgajani u Srbiji i oni su bile gadne izbeglice koje su bespotrebno zauzimale njihovu zemlju, trošile njihove resurse i uzimale novac koji je s pravom njihov. Moji roditelji su se borili da sastave kraj sa krajem. Dobijanje posla je zahtevalo veze i poznavanje ljudi, koje oni nisu imali. Sećam se i mamine priče da se jedva zaposlila kao pravnik, ali plata koju je dobila bila je neuporedivo niža od zarade ostalih zaposlenih. Moja mama, ponosna i poštena žena, sa jakim moralnim kompasom, dala je otkaz. Znala je vrednost svog znanja i napornog rada. Sećam se svog vremena provedenog u školi tokom godina života u Srbiji. Deca bi me pratila u komšiluku i školskom dvorištu i vikala „izbeglice, izbeglice...“ Mržnja nije nešto sa čime se deca rađaju, naravno, mržnja se uči. Jednom prilikom moja mama je viknula sa balkona našeg stana jer je čula kako me nemilosrdno zadirkuju dok se igram napolju: „Ne plači Ivana, to su naučili od svojih roditelja“, viknula je želeći da vidi te roditelje kako se pokunjeno povlače u svoje stanove. Bila je u pravu, naučili su ih roditelji. Nije bilo važno što smo i mi Srbi, niti što smo izbegli rat u pokušaju da spasimo svoje živote, gledali su nas kao smetnju, neželjene štetočine u njihovom svetu. Moj deda je rođeni Užičanin, a u Sarajevu se našao po službenoj dužnosti i živeo 50 godina. I mi smo došli u Srbiju na našu očevinu, tj. dedovinu. Moji roditelji su nas izdržavali, prodajući robu na lokalnom buvljaku. Time su obezbedili naš opstanak u Srbiji za vreme našeg boravka tamo, ali mnogo više od pukog opstanka nam je bilo potrebno i želeli smo više. Spisak nepravdi koje smo trpeli te četiri godine je beskonačan. Nabrojaću samo par primera tih nepravdi. Zimski kaputi obezbeđeni u Crvenom krstu za izbeglice mogli su se naći u lokalnim buticima na prodaju, a ljudi kojima su bili namenjeni nisu znali da ti kaputi i postoje i nikada ih nisu ni dobili. Roditelji su bili pod stalnim stresom kako preživeti, i kako dalje, i kako se uhvatiti za nešto i krenuti u bolje sutra posle svega što su izgubili. Moj tata je imao srpsko državljanstvo i zato smo i došli u Srbiju, a mama i ja smo imali status izbeglice nekoliko meseci. Onda je mama dobila ličnu kartu Srbije i sama se odjavila iz Crvenog krsta jer je smatrala da

nije fer da prima pomoć ako je postala drzavljanin Srbije. Ali i dalje su nas zvali izbeglicama. Opcija odlaska u Kanadu predstavila se kao šansa za novim životom. Postalo je evidentno da za nas u Srbiji nije bilo budućnosti. Nismo se uklopili „vamo“, tako da smo, puni nade i želje za boljim životom krenuli da istražujemo šta nam TAMO nudi. Kanada je bila potpuno nova zemlja koja nas je očarala. Sve je bilo novo, uzbudljivo i prilično savršeno u poređenju sa onim što smo nosili u sebi iz života u Srbiji. Kao prvo, mogli smo da priuštimo hranu i smeštaj bez mnogo borbe. Ne samo da smo mogli da priuštimo hranu, već smo imali i mogućnost izbora. Sećam se kad smo prvi put ušli u Kostko! Kako može uopšte da se opiše ovo iskustvo? Bili smo zapanjeni! Sve od hrane, preko kućnog dekora, do sportske opreme bilo nam je dostupno, a prvi put, posle dužeg vremena, mogli smo to sebi da priuštimo. Moji roditelji su polako počeli da dobijaju na kilaži, prestali da puše i imali sveukupan zdraviji izgled. To mi je bio prvi znak da započinjemo bolji život. Moje školsko iskustvo je bilo mnogo bolje u poređenju sa onim u Srbiji jer me niko u Kanadi nije zvao „izbeglice“. Brzo sam našla svoje mesto u školi i postala dobar đak. Moje prethodno iskustvo izbeglice nije bilo nešto što me je istaklo i razlikovalo od drugih. Kanada je dozvolila mojoj porodici šansu za novi život. Ovo će zauvek biti istina. Ovde sam stekla univerzitetsko obrazovanje, moj brat je rođen (nešto što je bio nezamisliv podvig za moje roditelje koji nikada ranije nisu razmišljali o drugom detetu dok su bili izbeglice), roditelji su nam priuštili dom u ovoj zemlji, na kraju sam i ja došla do posedovanja sopstvenog doma (kuće), stekla sam karijeru i udobno dugoročno zaposlenje. Bila sam u mogućnosti da dovedem muža u Kanadu i da započnemo život zajedno. Sve ove stvari će zauvek biti istinite. Ne umanjujem nijednu od ovih istina sa ovim što ću sada reći. Ni moja porodica ni ja se nikad nismo istinski uklopili ovde. Naravno da smo se sprijateljili, imali poslove i nekretnine, ali u pravom smislu te reči „uklopiti“, da se osećamo kao kod kuće, to se ovde nikada nije dogodilo. Nešto je uvek nedostajalo. Teško je naći pravu reč koja može objasniti taj osećaj praznine, ali i dan-danas moja porodica, ja, pa čak i moj mlađi brat, koji je rođen u ovoj zemlji, svi osećamo da nešto nedostaje u našem životu ovde. Severnoamerički život se fokusira na posao i kuću, na nekoliko prijatelja sa kojima se povremeno viđate. Svodi se na iščekivanje dugo željenog vikenda za koji ste robijali nebrojene sate prethodne nedelje. U suštini, ovakav

način života nema svrhu, tek puko preživljavanje. Radite da biste mogli priuštiti i redovno plaćati kredit za kuću, osiguranje, hranu i mnoge druge troškove života. Udobno vam je, u to nema sumnje. Međutim, u okviru ovog života žrtvujete nešto. U najdubljem delu sebe, u svojoj srži znam da se ne uklapam sa Kanađanima. Moja suština je jednostavno drugačija od njihove, ja sam drugačija od njih i uvek kao da nešto fali kad god tražim dublju vezu sa tim ljudima i ovim mestom. Naše misli i vrednosti se razlikuju, iako to ne mogu jasno da artikulišem, svesrdno verujem da svaki imigrant u ovom okrugu može 100% da razume ove reči i nesumnjivo se poistoveti. Napokon, dolazim i do odgovora na pitanje od početka, ne uklapamo se ni tamo, a ni vamo. Zaključiću sa ovim. Dok je moja porodica, kao i mnoge druge srpske porodice (naročito tokom ove pandemije) počela da razmišlja da se vrati u „domovinu“, još uvek se pitam gde je ta domovina. Dom za mene je mesto gde je moja porodica. Ako napuste Kanadu, napustiću je i ja. Međutim, nisam sasvim sigurna kako bi izgledao moj povratak u Srbiju. Kao što sam već ustanovila, ne uklapam se tamo. Znam da bi mi to rešilo doživotnu čežnju da budem bliska sa širom porodicom, da mogu da ih vidim kad mi srce poželi, da poznajem ne samo svog suseda već i ceo komšiluk. Konačno, dobila bih taj neobjašnjivi koncept duševnosti koji osećam da nedostaje u mom životu. Život sa manje novca, ali više značenja. Međutim, pitam se, da li idealizujem takav život? Ali vreme provedeno u Srbiji govori da mi ne pripadamo tamo. Nepotizam i mržnja koju smo iskusili i dalje žive tamo. O tome može posvedoćiti i moj muž Srbin iz Srbije koji odnedavno živi ovde. Kako bih ja (autsajder sada više nego ikada) bila prihvaćena? Možda bi posle tako dugo vremena provedenog van Srbije, stvari izgledale drugačije i možda bih ja tamo bila drugačija. Zatvoriti oči i napraviti ovaj metaforički skok u istraživanje ovog alternativnog života je jedini način da se to zaista sazna. Vraćam se suštinskoj misli, nisam ni tamo ni vamo. Verujem da bi mnogi naši imigranti to isto potvrdili. Hrabro i dalje marširamo kroz život, nadajući se da ćemo jednog dana zaista biti kod kuće. Možda, ponekad, posle svih ovih godina i pomislim da bi sve bilo drugačije da tada nije bilo rata, ekonomske krize i sankcija. Možda bismo bez toga bili prihvaćeni. Znam da volim Srbiju svim srcem i vidim sebe ponovo tamo… Do skorog viđenja Srbijo, da li samo kao turista ili kao povratnik koji ovde u Kanadi sve vreme lobira i priča svima kako su Srbija i srpski narod nešto najbolje što postoji na svetu.

45

USPESI TALENTI I

ANASTASIJA

UMETNICA ČAROBNOG TALENTA

PIŠE Tatjana Arsić

Ako ste mislili da vile ne postoje, onda ste se prevarili. Postoji jedna vila među nama koja svojim raskošnim talentom stvara čaroliju na platnu, a obične predmete pretvara u umetnost. Od malih nogu, Anastasija je pokazivala interesovanje za razne vrste umetnosti, počevši od baleta, pozorišta, džeza, klavira, pa sve do vizuelne umetnosti. Njeni roditelji su od samog početka podsticali Anastasiju da neguje ljubav prema umetnosti jer su prepoznali njen talenat i potencijal. Naročito je njena majka Mirjana imala razumevanja za njeno oslikavanje zidova. U mlađim danima, svoje slobodno vreme je ispunila dizajniranjem torbica od hiljadu dugmadi i kamenčića. U tinejdžerskim danima, njene sfere interesovanja su bile trodimenzionalni mediji i stvaranje umetnosti na nekonvencionalnim površinama. Kasnije je stekla sve veće interesovanje za stvaranje dela koja su povezana sa srpskom kulturom i etničkom istorijom Srbije. Veoma često na njenim platnima se nalaze teme srpske vere i pravoslavnog hrišćanstva. Diplomirala je na The Fine Arts at McMaster University u Hamiltonu. Trenutno radi u školi gde nesebično prenosi svoje znanje mladim naraštajima. U toku studija, cilj joj je bio da naslika autoportret što je i učinila, te tako danas poseduje izuzetno lepo umetničko delo koje nadahnjuje posmatrače. Za vreme našeg najvećeg praznika Vaskrsa, na oslikanim

jajima u Anastasijinoj režiji dominiraju verski motivi. Njen najnoviji rad je ikonografija, gde je na jajetu naslikala svetitelja Svetog Nikolu, zaštitnika njihovog doma. Anastasijin diplomski rad je predstavljen kroz veličanstvenu izložbu koja je trajala u periodu od 31. marta do 22. aprila 2022. godine. Baš uoči proslave našeg najvećeg praznika Vaskrsa. Naime, Anastasija je u Muzeju umetnosti McMaster, imala izložbu od 365 drvenih jaja. Svako jaje je po julijanskom kalendaru predstavljalo po jednog svetitelja i biblijski događaj koji je imao konkretnu simboliku u istoriji. Veliku simboliku skriva i njeno ime Anastasija, koje u prevodu sa grčkog jezika znači ponovno rođenje ili vaskrsenje. Tako da mnogo simbolike ima u njenom imenu i diplomiranju baš na dan kada je Isus Hristos vaskrsao. Anastasija je stvorena da stvara dela koja imaju veliko značenje i koja bude u ljudima ono iskonsko što nam je sam Bog dao. Njeni radovi su poezija koja sama govori za sebe. Anastasija je veoma svestrana umetnica i u svom radu koristi različite medije, materijale, uljane i akrilne boje, perje, satenske tkanine i mnoge druge umetničke materijale kojima izražava svoju kreativnost. Mlada umetnica Anastasija Dimitrijević pravo je blago za našu srpsku zajednicu jer se u središtu njenog umetničkog fokusa, nalazi očuvanje srpske kulture i tradicije. Obratite pažnju na mladu umetnicu Anastasiju Dimitrijević jer to je ime koje mnogo obećava u svetu umetnosti.

Više o radu ove mlade umetnice, možete saznati na www.JulianCalendar. net i Instagram profilu @ahactacnja 46

ДОПИСНИКА

од нашег

НЕШТО О

ПОДЕЛАМА МЕЂУ Склон сам помисли да сви словенски народи са Балкана припадају једном народу, јужнословенском. О томе сведоче заједнички језик и споменици, кao и језичке сличности. То јужнословенско племе, досељено на Балкан, делило се историјом и вером током надолазећих векова. Била су то турбулентна времена, а поделе су остављале трага и писале историју, обликовале традицију, одређивале културу и учвршћивале веру. Поделе су карактеристичне за све балканске народе – Словене. Дакле, поделе нису српски изум мада је српски народ, рекло би се, највише страдао од њих. Један познати и контраверзни политичар је рекао у једној телевизијској емисији да се Срби деле на Србе-православце, Србе-католике и Србе-муслимане. Ако занемаримо етничку одредницу, јер већина „Срба“ који нису православне вере не сматра себе Србима, ова констатација илуструје болну истину о подели српског народног бића. Постоји спор новијег датума између Српске и Хрватске aкадемије nаука (САНУ и ХАЗУ) око положаја дубровачке књижевности. САНУ каже да дубровачка књижевност припада, поред хрватске, и српској култури, јер су поједини дубровачки писци били покатоличени Срби. Хрватска ово одбија и ту види српски хегемонизам. О босанским муслиманима, или Бошњацима, бившим Србима и Хрватима, не бих овде говорио, јер је историја преласка Срба православаца у ислам позната. Међутим, Бошњаци себе сматрају посебним народом и нацијом, која нема везе са Србима или Србијом и називање Србима доживљава као тешку увреду. Дакле, видимо један мали народ, на релативно малом географском простору, подељени што је најтеже, завађен. Новијег датума су поделе на политичкој основи које сам лично искусио. Доласком у Канаду, у Ванкувер, почетком деведесетих, суочио сам се са суровом стварношћу. Требало је некако преживети са породицом, малом децом. За моју струку није било посла.



СРБИМА

ПИШЕ Слободан Деспот

Видео сам да се наши људи, Срби, окупљају и друже у двема црквама. Ништа не сумњајући, тако, приђем на улици једном нашем земљаку са молбом да ми помогне око посла. „А у коју цркву идеш?“, питао ме. „На Фрејзеру“, рекох, мада искрено, нисам био чест посетилац. На то ме је погледао, окренуо се и отишао, не рекавшини „здраво“. Сазнао сам касније шта се догодило. Од две цркве, које су данас сестринске, једна је била „партизанска“ а друга „четничка“. Прва црква, коју су из друге цркве прозвали партизанском, признавала је и даље Патријаршију у Београду за време социјализма. Ова друга, звана четничка, прекинула је везе са тадашњим Београдом. Било је веома важно у коју цркву се иде и наши су се према томе опходили и дружили. А мени ђаво није дао мира па сам једном, после службе божје, у „партизанској“ цркви, ручао са нашим људима. Тако сам нехотично погледао око себе и на зиду уочио Дражину слику. Код куће сам мислио како људи могу звати цркву партизанском, а вешати фотографију четничког команданта. Обе цркве данас признају Патријаршију у Београду, али подела међу нашим људима је остала. И даље је битно, додуше мање него раније, у коју се цркву иде, као да су цркве ривалске. Надамо се да ће ово временом избледети и нестати, као што време из сећања брише многе ствари.

47

DANAS život

PROBUĐENI TELEFONI

ZANIMLJIVE TELEFONSKE APLIKACIJE



PIŠE Nemanja Vukojević

Telefoni su postali deo naše svakodnevice. Sa više od pet miliona dostu-pnih aplikacija teško je naći nešto što ne možete da uradite pomoću aplikacije. Šoping, igranje igrice ili pravljenje budžeta je moguće pomoću aplikacija. Ali pitanje je gde početi? U ovom članku prolazimo kroz neke aplikacije za koje možda niste čuli, a koje će vam se svideti.

ZDRAVLJE Koristite ove aplikacije da biste vodili računa o svom pritisku i o svojoj ishrani. ShopWell Zdrav način ishrane je pravi put da održite svoj mozak u odličnom stanju. Hrana koja sadrži visok nivo antioksidanata je veoma korisna u ublažavanje štete koja nastaje sa godinama. Kada otvorite svoj profil, ova aplikacija će vam pomoći da napravite šoping listu visoke nutritivne vrednosti sa kojom možete u šoping. Takođe, prikazaće vami zdrave alternative za vašu omiljenu hranu. iBP Ova aplikacija omogućava da lakše zapisujete i proveravate svoj nivo krvnog pritiska. Nakon što dobijete očitavanje svog pritiska, unesite svoje rezultate u aplikaciju. Na displeju možete da iščitate istoriju svog pritiska, da li je normalne vrednosti, raste ili opada. Aplikaciju, takođe, može koristiti više korisnika na istom uređaju. MyFitnessPal Ako vodite računa o svojoj ishrani da biste izgubili (ili dobili) par kilograma, onda je MyFitnessPal prava aplikacija za vas. Ova aplikacija vam

48

omogućava da pratite kalorije i nutritijente u namirnicama (masti, proteini i ugljeni hidrati). Baza podataka sadrži preko pet miliona recepata iskeniranjem bar-koda, možete da napravite najboljiizbor kod kuće, u supermarketu ili u restoranu. Da, moguće je upisati i sarmu koju ste pojeli!

APLIKACIJE KOJE OLAKŠAVAJU ŽIVOT Ove aplikacije omogućavaju lakše obavljanje svakodnevnih obaveza. Mint Mint je super lak za korišćenje i pomaže da napravimo personalizovani budžet. Možete bezbedno da povežete svoje bankovne račune tako da Mint automatski vodi računa o vašim troškovima. Postavite ciljeve za čuvanje novca i mnoštvo drugih stvari. Sve što treba da uradite je da napravite nalog i da povremeno proveravate da li ste i dalje na pravom putu. LastPass Gde god da se krećete po internetu, izgleda kao da svuda morate da napravite nalog i naravno lozinku uz taj nalog. Veoma je važno da napravite različitu lozinku da biste bili bezbedniji od hakera. Ali, ko može da zapamti sve te lozinke? Uz LastPass vaše lozinke su sigurne i na

jednom mestu, tako da možete da im pristupite kad god želite. Ako koristite ovu aplikaciju, potrebno je da zapamtite samo jednu lozinku, lozinku LastPass-a.

ZABAVA Ako tražite nove izvore zabave, aplikacije mogu da pomognu i oko toga. Nikada vam neće biti dosadno uz ove aplikacije. Spotify (besplatan sa reklamama) Spotify omogućava da slušate koju god pesmu hoćete, kada hoćete, odakle hoćete. Osim muzike, tu je i gomila podkasta. Aplikacija je veoma intuitivna za korišćenje i što je duže koristite, ona vas bolje upoznaje i daje bolje predloge. Osim muzike i podkasta, tu je i aspekt društvene mreže, koji vam daje mogućnost da vidite šta vaši prijatelji i porodica slušaju. Audible Veoma jednostavan koncept – umesto da se čita, knjiga se sluša. Audio knjige nikad nisu bile bolje, naracija je fantastična, a neretko su i sami autori naratori. Audible ima najveću selekciju audio knjiga. Aplikacija može besplatno da se skine, ali mora da se plati pretplata da bi se koristila. Postoji i besplatan probni period od 30 dana. Isprobajte je!

Wordle Wordle je onlajn igra u kojoj pogađate reč od pet slova. Svakog dana se izbacuje nova reč i igrači imaju šest pokušaja da pogode zadatu reč. Posle svakog pokušaja, slova će promeniti boju da pomognu igračima da pogode reč. GeoGuessr U ovoj igri igraču se prikaže nasumična lokacija sa Google mapa. Istražujući okolinu, igrač ima zadatak da u što kraćem vremenskom roku što bliže odredi gde se nalazi. Veoma zarazna igra koju takođe možete porodično da igrate.

49

azbuka ZDRAVLJA

ČUDESNI DODIR

KIROPRAKTIČARA

PIŠE Mirjana Dumnić

U periodu odrastanja često čujemo reči: „Ispravi se!“ Retki su oni, bogom dani, čije je držanje uspravno. Kiropraktičar, naravno, pomaže da se „ispravimo“, a da li bi kiropraktika mogla biti prevencija mnogim neadekvatnim stanjima organizma, a ne samo nepravilnom držanju, na nauci je da proceni. Kao profesija kiropraktika je pokrenuta 1895. kada je Daniel Palmer uočio vezu između izmeštenog pršljena i problema sa sluhom kod svog domara. Nakon ručnog nameštanja pršljena, sluh se bitno popravio. Godine 1897. osniva se i prva škola kiropraktike, nazvana po Palmeru. Palmer, kanadsko-američki kiropraktičar, verovao je da svako telo poseduje neograničeni prirodni izvor energije isceljenja koja se transportuje kroz nervni sistem. Verovao je da ako bilo koji organ napadne neka bolest, najverovatnije do tog organa nije dobar dotok energije. Kiropraktiku je video kao formu uspostavljanja ravnoteže i optimalne mobilnosti kičme, a samim tim ponovno uspostavljanje adekvatnog energetskog toka kroz nerve. U osnovi kiropraktike su i učenja drevne kineske medicine po kojoj blokirana energija prekida prirodan tok energije i izaziva bolest. Kičma je osnovni prenosilac energije kroz telo i glavna veza između mozga, koji šalje informaciju organima, a ujedno i prima povratne informacije, te se smatra glavnim informativnim centrom našeg sistema. Posao kiropraktičara je da uoči blok sistema i da ga manipulatvnom tehnikom ukloni. Na neuro-fiziološkom nivou, mahaničko uklanjanje blokade pruža telu mogućnost prirodnog procesa samoizlečenja. Kiropraktika se dugo nije smatrala naučnom metodom lečenja. Trebalo je vremena da se odškoluju medicinski kadrovi i da se promeni stav zdravstvenog sistema prema ovoj disciplini. Done-

50

davno se smatrala alternativnom metodom van okvira tradicionalne medicine, a sada postaje sve više i više utemeljena i priznata u zdrastvenom sistemu. Doktor kiropraktike prolazi kroz ozbiljno i rigirozno školovanje, a kiropraktika se danas smatra jednim od holističkih pristupa u lečenju pacijenta. Od početka do danas razvili su se razni pravci kiropraktike, a ukoliko tragate za nešto neinvazivnijom metodom, Neuro Spinal Analysis može biti rešenje. NSA za razliku od tradicionalnih „nameštanja“ koristi vrlo nežne kontakte duž kičme, najviše u području vrata i sakralnom (donjem delu) kičme. Veruje se da ovi kontakti izverziranog kiropraktičara oslobađaju duboko ustoličene fizičke i mentalne tenzije u našem mozgu i nervnom sistemu. Smatra se da je NSA kombinacija kiropraktike i rada sa energijom. Naime, mi skladištimo razna iskustva u našem telu, nervnom sistemu i kičmi. Tipičan odbrambeni mehanizam tela je da potisne i skladišti iskustva i traume. Uskladištena negativna emocija naposletku može da se iskaže kao fizička posledica: bol, tenzija mišića, kao i druge fizičke i mentalno - emotivne bolesti. Nežni i precizni dodiri duž kičme, koje prate disanje pacijenta, signaliziraju mozgu da kreira nove strategije odbrane u emotivnofizičkoj komponenti koje nisu utemeljene samo na principu „brani se ili beži“ nego na mnogo pouzdanijoj i smirenijoj osnovi bitisanja. Lagani dodir u pravo vreme i na pravom mestu signaliziraju telu da započne istinsko isceljenje pošto nervni sistem uči kako da otpusti uskladištene tenzije. NSA zahteva dodatno kiropraktično znanje koje se odnosi na nervni sistem, te NSA kiropraktičar mora proći kroz dodatni trening da osigura da se kičmi i nervnom sistemu priđe na holistiički način. Ljudi se podvrgnu NSA tretmenu iz mnogih razloga: držanje, bolovi u leđima, vratu, glavobolje, bolovi u ramenima, kukovima, artritis, hronična malaksalost. Takođe, pomaže kod anksioznosti, depresije, hroničnog stresa i emotivnih trauma. Sa novim načinom učenja i zabave ispred ekrana, što malih što velikih, nesumnjivo će doći do poremećaja u ispravnom držanju i svih ostalih dislokacija i funkcija koje mogu proizaći iz nepravilnog držanja kičme. Da li će kiropraktika ući na velika vrata u zdrastvenu zaštitu i prevenciju - ostaje da se vidi.

NAŠI MLADI LAZAR RAJIĆ Rođen u Torontu, 2004.

IVA RAKOČEVIĆ Rođena u Beogradu, 2005.

Trenutno završavam četvrtu godinu srednje škole u Torontu. Volim rekreaciju. Dok je toplo, najviše uživam u vožnji bicikla, sama ili sa mamom. Na ovaj način eliminišem stres, uživam u lepom vremenu i ispitujem svoje granice. Zimi idem u teretanu i u šetnje, klizam. Volim i da izađem sa drugarima u neki novi restoran, nove radnje, muzeje itd. Put oko sveta. Jednog dana :) Dosad sam imala šanse da vidim mnogo divnih mesta na ovoj planeti. Neverovatno je koliko neke zemlje, neki ljudi i mesta mogu da ostave utisak na tebe. Najviše bih volela da odem na Jezero Komo, u Barselonu i Madrid, ali i u Japan.

Gde živiš i čime se baviš? Kako najradije provodiš slobodno vreme?

Trenutno živim u jednom malom gradu, Kingstonu, jer tamo studiram kineziologiju. Najviše volim da igram grupne sportove sa drugarima i da treniram u teretani.

Šta te najviše raduje u životu?

Raduju me izlasci sa društvom, vreme povedeno u lepom druženju i šalama.

Koje mesto na svetu bi želeо/la da posetiš?

Voleo bih da posetim ostrvo Bora Bora, uživam u lepoj prirodi i ispijanju koktela na dugim, peščanim plažama.

Moj najveći uspeh je to što sam dobila šansu da pišem za SAN ;) Volela bih da osnujem veliku porodicu i da živim negde na moru ili barem blizu mora. Hoću da uživam u životu.

Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada? Koji su tvoji životni planovi i ciljevi?

Po mom mišljenju je najvažnija osobina iskrenost. Bez toga prijateljstvo nije pravo i ne može biti blisko. Takođe volim ljude sa kojim je lako biti duhovit. Iskreno, najbliža osoba mi je moja majka. Njoj verujem neizmerno. Ume da me podrži, uči i pomogne uvek iskreno i posvećeno. 1984, Džordža Orvela. Ne mogu se opredeliti za jednu, ali su mi dve omiljene serije Breaking Bad i Gilmore Girls. Potpuno drugačiji stilovi, a jednako fantastične serije. Slušam raznovrsnu muziku u zavisnoti od toga kako se osećam. Uglavnom volim da slušam stari rok, bluz i hip-hop. Najbolje jelo na svetu je suši. Volim da isprobavam maštovite rolnice. One sa voćem su uvek najbolje! Ja bih volela da se bavim marketingom. Smatram da je biznis generalno put za mene. Možda i otvorim svoju firmu jednog dana! Italija. Oduvek volim Italiju, zbog klime, zbog ljudi, zbog stila života, zbog hrane i poslastica, zbog mode... Volela bih da nađem način da eliminišem količinu otpada od neiskorišćene hrane. Meni je oduvek bilo užasno koliko neki ljudi bacaju hranu. Po meni je to užasan greh. Meni su se naša deca koja žive u Kanadi uvek dopadala. Smatram da smo dobili „the best of both worlds“. A najvažnija stvar koja odvaja Kanađane srpskog porekla od ostale dece je to što pričaju “Ser-glish”. Volim da vozim bicikl po celom Beogradu. Takođe, uživam u šetnjama po Kalemegdanu.

Koje osobine ceniš kod prijatelja?

Kome se prvo obraćaš za pomoć ili za savet? Koja ti je omiljena knjiga? Koj ti je omiljeni film ili TV serija?

Koju muziku voliš da slušaš?

Trenutno bih želeo da završim fakultet i da nađem posao u sportu, na primer trener. U budućnosti bih želeo da pokrenem svoj biznis, da imam porodicu i da putujem po svetu. Najviše cenim kad možemo da se lepo zezamo, a u slučaju da imam neki problem očekujem da mogu da im se obratim i da popričam sa njima o tome. Prvo se obratim braći zato što umeju dobro da saslušaju moj problem i pokažu svoje razumevanje. Obožavao sam da čitam knjige o Hariju Poteru Omiljene serije su „Breaking Bad“ i „The Office“ na Netflixu. Najviše slušam klasičan rok i hip-hop.

Koji ti je omiljeni obrok?

Moj omiljeni obrok je engleski doručak: jaja, slanina, kobasica, krompirići, tost i pasulj.

Čime bi želeо/la da se baviš kad završiš školovanje?

Želeo bih da budem fitnes trener i da pravim plan ishrane za vrhunske sportiste.

Gde bi želeо/la da živiš i zašto?

Želeo bih da živim na Floridi, tamo su velike kuće i uvek je lepo vreme.

Kad bi mogao/la, sta bi promenila u svetu u kome živimo?

Voleo bih da mala deca imaju svaki dan hranu i svoj krov nad glavom. Pogađa me dečja patnja.

Po čemu se Kanađani srpskog porekla razlikuju od ostalih?

Svaki dan se jede supa za večeru i moram da upašem majicu kad izlazim napolje da me slučajno ne udari promaja.

Šta najviše voliš da radiš kada si u zavičaju? Volim da vozim bicikl po stazi koja ide kroz centar grada i pored reka i jezera.

51

LENJA PITA

ROZEN TORTA

Za ovaj recept je potrebno: 3 belanca, 3 kašike šećera, 3 kašike brašna, 2 kašike ulja, kora od limuna, jedna šaka oraha, jedna šaka suvih smokava, jedna šaka suvog grožđa. Mikserom umititi 3 belanca i postepeno dodati 3 kašike šećera. Zatim dodati tri kašike brašna, dve kašike ulja i malo izrendane kore od limuna. Smesu lagano promešati varjačom, a zatim dodati jednu šaku iseckanih oraha, jednu šaku iseckanih smokava i jednu šaku suvog grožđa. Razliti u podmazan pleh i peći u rerni na umerenoj temperature dok ne porumeni. Napomena: Suvo grožđe je poželjno držati potopljeno u vodi 5-10 minuta pre upotrebe.

Za ovaj recept potrebno je: 200 gr. margarina (ili svinjske masti), 2 kašike kiselog mleka, 1 prašak za pecivo, 3 jaja, brašno po potrebi, kora od jednog limuna, 1 kg jabuka, 1 vanilin šećer, 10 kašika šećera, cimet po ukusu. Nadev: Jedan kilogram jabuka oljuštiti i izrendati, a zatim ih izdinstati u šerpi sa 5 kašika šećera i jednom kesicom vanilin šećera (u zavisnosti od ukusa može se dodati cimet). Ostaviti da se ohladi. Testo: U posebnoj posudi umutiti 200 gr. margarina (ili svinjske masti) sa 5 kašika šećera. U umućenu smesu dodati jedno celo jaje i dva žumanca. Nastaviti sa mućenjem nekoliko minuta, a zatim dodati dve kašike kiselog mleka, izrendanu koru od jednog limuna i prašak za pecivo. Smesu lagano mešati varjačom i dodavati brašno dok smesa ne prestane da se lepi za ruke. Podeliti testo na dva dela. Jedan deo rastanjiti u plehu na podmazanoj aliminijumskoj foliji. Dodati nadev (ohlađene izdinstane jabuke). Preko jabuka rastanjiti drugi deo testa. Sve premazati preostalim belancetom. Peći na umerenoj temperature dok ne porumeni.

Potrebno je: 700 ml mleka, 300gr.šećera, 300gr. mlevenih oraha, 3 kesice vanilin šećera, 250 grama putera (ili margarina), 400 gr. prah šećera, 3 kapi ulja, ekstrakt od maline, kupovne kore za rozen tortu. Fil: Sipati u šerpu 700 ml mleka, dodati 300 gr. šećera. Staviti na ringlu i ostaviti da provri. Dodati 300 gr. mlevenih oraha, 3 kesice vanilin šećera, 250 grama putera (ili margarina). Kuvati na tihoj vatri dok se smesa ne zgusne. Kore prelivati toplim filom i stavljati jednu na drugu (u plehu ili na poslužavniku). Na poslednju koru ne treba stavljati fil već glazuru. Glazura: 400 gr. prah šećera popariti sa malo ključale vode. Razmutiti i dodati 3 kapi ulja i 3 kapi ekstrakta od maline. Brzo premazati nožem preko torte. Staviti u frižider da se stegne. Za ambiciozne gurmane: Recept za kore za rozen tortu: Zamesiti rukom 500 grama brašna, 70 gr. prah šećera, 85 gr. putera (ili margarina), 2 kafene šoljice mleka, malo sode bikarbone i dva jaja. Testo dobro razraditi (dok ne prestane da se lepi). Zatim ga podeliti na 11 jufki i ostaviti da odstoji sat vremena. Nakon toga razvijati koru po koru i peći na podmazanom prevrnutom plehu na umerenoj temperaturi. Pokrivati gotove pečene kore da se ne osuše.

BOŽIĆNOJ TRPEZI

KOMISBROT

SLATKI UKUSI I UKRASI NA

KUHINJE IZ NAŠE 52

PRIPREMILA Slobodanka Ilić

КАЈА preporučuje

pantalone za

PLANINARENJE

Kao poklon za praznike i u pripremi za narednu pešačku planinarsku sezonu, iskoristite hladne dane i eventualne popuste da odaberete svoje idealne pantalone za pešačenje. Većina brendova ima relativno slične muške i ženske modele koji se mogu nositi u više sezona. PATAGONIA ALTVIA TRAIL

ARC’TERYX GAMA LT

EDDIE BAUER GUIDE PRO

Pantalone za aktivno kretanje po stazama, pogodne za sve sezone. Materijal: 87% reciklirani poliester i spandeks, sa zaštitnim voskom bez perfohlornih hemikalija Ojačanja: na zadnjici i kolenima ojačane protiv habanja Džepovi: klasični napred sa strane i pozadi sa rajsferšlusima i jedan dodatni sa rajsferšlusom na butinama sa strane Dodaci: trakice oko gležnjeva za podešavanje oko cipela za planinarenje Težina: 315 grama Cena: 159 kanadskih dolara patagonia.ca

Pantalone koje štite od vetra i kiše, minimalističkog dizajna, rastegljive i otporne Materijal: 88% najlon, 12% elastin, bluesign materijal, vodonepropusni Ojačanja: nema posebnog ojačanja, materijal je otporan Džepovi: klasični napred sa strane sa rajsferšlusima i dodatni sa rajsferšlusom na butinama sa strane Dodaci: pojas na podešavanje i nogavice sa unutrašnjim podešavanjem Težina: 295 grama Cena: 200 kanadskih dolara arcteryx.ca

Pantalone za sve upotrebe od pešačenja do planinarenja, vodonepropusne i štite od UV zraka. Materijal: bluesign sertifikovan, 94% najlon, 4% spandeks, fleksion rastegljiv, vodonrepropusan i 50sp protekcija protiv UV zraka Ojačanja: nema posebnog ojačanja, materijal je otporan Džepovi: imaju dodatne kargo džepove i sa rajsferšlusom (na butinama) Dodaci: Veoma malog volumena, zgodne za pakovanje Težina: 280 grama Cena: 109 kanadskih dolara eddiebauer.ca

KUHL RENEGADE Univerzalne pantalone za hajking, vodonepropusne i štite od UV zraka Materijal: duralux, 95% najlon, 5% spandeks, rastegljiv, brzo se suši i 50 sp protekcija protiv UV zraka Ojačanja: nema posebnog ojačanja, materijal je otporan Džepovi: osam džepova (dva napred, dva pozadi, dva sa strane i dva na potkolenicama, sa strane sa rajsferšlusom) Dodaci: trakice na lepljenje za podešavanje oko struka, na nekim modelima i oko gležnjeva Težina: 170 grama Cena: 120 kanadskih dolara kuhl.com

FJALLRAVEN KEB Pantalone i za hladnije vreme uz mogućnost ventilacije kada je toplije i popravke bez vremenskog ograničenja. Materijal: Reciklirani rastegljivi G-1000 eko impregrirani, otporan na vetar i vodu bez fluorokarbona u zaštitnom sloju (greenland vosak) Ojačanja: na zadnjici, džepovima na butinama i potkolenicama Džepovi: klasični i duboki sa drikerima na butinama Dodaci: rajsferšlusi za ventilaciju bočno na butinama i kod gležnjeva; traka da se zakače za cipelu Težina: 600 grama Cena: 275 kanadskih dolara Reflexion postolja sa podešavanjem fjallraven.com

53

AFORIZMI Da ne dadoh vatru tabanima, sada bi mi gorelo pod nogama. Meni čak i na tankom ledu dopadne deblji kraj. Sam sam sebi skočio u stomak; živ se pojedoh! Komplikovano je šaputati ženi koja sedi na ušima. Toliko smo rečiti da se i ćutanjem nadmudrujemo. Tek kad čovek počne da ćelavi, shvati da mu i dlake smetaju. Kupio sam joj narukvicu, na svoju ruku. Kad se slikam, udahnem... skoro da izdahnem! Na belom sam hlebu; crno mi se piše. Mirovnjaci su imali malu nezgodu: dok su ubirali maslinovu grančicu, ispustili su goluba... Arhimede, u kojoj si ti sferi kad ne daš da ti diraju krugove? Jedino se Ahilu nije isplatilo da zapinje iz petnih žila. Dođoh, videh, pobledih! Koska je bačena!

REŠENJE SKANDINAVKE SAN-30 tvor, aedi, vlas, Nena, prvoklasan, Avinjon, Kaš, PE, Elenor, tigar, ŠR, AG, stalno, nadničarka, ALD, var, Adi, NEJ, Ena, samostalan, Trebišnjica, Radu, Erić, Hana, atar.

54

ENIGMATIKA

PIŠE Dragiša Tošić

ЗА МАЛЕ КУВАРЕ Кад је напољу хладно, топли напици су права посластица. Ево како да направиш топли напитак од јабуке и цимета. Састојци (за једну чашу): 1 црвена јабука, исецкана 2 супене кашике овсених пахуљица Четврт кашичице цимета Четврт кашичице мушкатног орашчића Пола супене кашике јаворовог сирупа 240 мл млека Припрема: Стави у блендер јабуку, овсене пахуљице, цимет, мушкатни орашчић, јаворов сируп и млеко. Мути на великој брзини бар три минута или док смеса не постане глатка. Преспи смесу у малу шерпу и загреј на шпорету на средњој температури. Немој да дозволиш да проври, само је угреј да буде топла. Сипај у шољу и одмах сервирај.

ДЕЧЈА СТРАНА

Најхладнија температура забележена у насељеном месту је била -90 степени Целзујса и измерена је у месту Оjмиакон у Русији 6. фебруара 1933. Највећа снежна пахуља пала је у Монтани (САД) 1887. године и имала је 38 центиматара у пречнику, а била је 20 центиметара дебела. Највећи Снешко Белић направљен је у Америци 1999. године. Био је висок 35 метара.

ПРИРЕДИЛА Тамара Јоргић

ЗИМСКЕ ЗАНИМЉИВОСТИ

БАСНЕ Басне су приче из којих се нешто може научити. Свака басна има поуку. Ове басне је давно написао грчки писац Езоп, а превео их је српски просветитељ Доситеј Обрадовић. ДВА ЈАРЦА Преко дубоког потока наместили људи брвно. Срела се на брвну два јарца. -Склони се! – викну један. -Склони се ти, ја нећу! – рече други. - Е, да видимо ко ће се склонити! – рече први и сави рогове спреман за битку. И други се исто тако нарогуши. Грунуше роговима један на другога и оба падоше у воду. Шта је поука ове басне? Некад је боље попустити него да због тврдоглавости дође до проблема. ЛИСИЦА И ГРОЖЂЕ Лисица, видећи на једној високој лози грожђе, покушавала је да га се домогне на разне начине, а кад види да ни на који начин не може дo њега доћи, онда оде говорећи: „Још је кисело, ништа не ваља, трну од њега зуби.” Шта је поука ове басне? Људи понекад говоре лоше о стварима које сами не могу да постигну.

55