Јасминка Илић МЕСТО У ШКОЛИ

Илустровала Марија Поповић

едиција ВИЛИН КОЊИЦ уредник  Татјана Јанковић дизајн

Владимир Ранковић

Јасминка Илић

МЕСТО У ШКОЛИ Илустровала Марија Поповић

Крагујевац, 2020.

БОЛЕСТ СТРАШНА Пубертет је болест веома страшна, уселила се у основне школе. Од ње неизбежно сви основци без разлике морају да оболе. Не питај ништа – све им смета, не чини ништа – све им шкоди, само понека умилна молба њиховом уву зна да годи. Пулс је убрзан „то само бије” температура на нормали, шта их замолиш они не могу болесни су и све им фали. Притисак спао – њима се спава од силног учења боли их глава. Зашто све они – у глави им хучи – зар рођена мајка децу да мучи? Не кашљу, не слине, благо мени, ал као на струју прикачени. Доктори амо помагајте учините све да болест мине, само реците како и ја да дођем до те нове вакцине. Какве ли болести и куд то води? Све ми се чини да је у моди. Деца ми добро, Богу хвала. Само да питам – да ли бих смела? – Да ли сам и ја некада давно ту опасну болест преболела? 5

6

ШКОЛА Школа је једна висока зграда, Где терају да се учи. Ту те једна опасна тета Стално опомиње и много мучи. Ту мораш ићи свакога дана, Строго и тачно баш на време. Ту пишеш, читаш, мало се играш, Без опасности, не и без треме. Навикаваш се свакога дана. Полако зграда постаје драга И она страшно опасна тета Постане мила и тако блага. То ти је зграда која у теби, У сећању твоме остане довек, јер Уђеш незнано, сићушно дете А из ње изађеш као човек.

7

8

ШТА НАМ СВЕ ЗА ШКОЛУ ТРЕБА На првом месту година седам, Тачно на броју, ни више, ни мање, Ако се која и провукла, може да прође, нек је на знање. На другом су месту баке и деке да понеки динар и они дају. Треба торба, књиге, свеске, то они ваљда одавно знају. На трећем су месту маме и тате – Пратиоци до саме школе. Они ће срећу да ти пожеле и да ти кажу колико те воле. А сада нешто неизоставно Осмех на лицу и смелост јака. Лепо одело, још лепша фризура – битно је и то за ђака првака.

9

ГУМИЦА Понео је Мита гумицу у школу, Велику, нову и дебелу. Мучио је да му брише Страну у свесци скоро целу. Љутила се гума, ал узалуд Смршала јадна од јада и муке А онда решила једнога дана – Искочиће сама Мити из руке. Тражио Мита по целој клупи, По поду, свугде, али без наде. Какви другари, ко ли је смео његову гуму да украде. Само да нађе, штедеће гуму, Чуваће брижно, ником да не да. „Где ли се деде, што се не јави? Она је моја, нема ко не зна.” Угледа Мита другарицу своју, весело зграби: „Е хвала Богу! Гумице мила, гумице драга Чуваћу те што боље могу!”

11

12

ШКОЛСКА ТОРБА Некад је жгољава, некад дебела. Паркинг је њен у школској клупи. Зависи каквог власника има Дал ће да ужива ил ће да трпи. Када је Маја у школу понесе, Само да гледаш, милина једна. А кад је Сима стави на леђа Она је јадна, неугледна. Маја је фино пред школом спусти Док партију ластиша с децом одигра. Торба је мило из реда гледи, Јер власница њена права је чигра. Сима је жустро баци у школи, времена нема, шта га брига, другари зову, треба брзо партија фудбала да се одигра. Кад звоно зазвони Маја је лагано, нежно узме у руку. Торба код Маје баш ужива Не зна за неред и за муку. У клупу је Маја брижно стави као сви добри ђаци, ал пусти Сима за то не хаје он је на под немарно баци. Мајина торба пример је прави Блиста и сјаји сва од среће. Ал зато Симина похабана Годину нову да дочека неће.

13

14

НИСАМ ЈА МАЛА Једна је Кика из треће клупе плакала сама, све на рате. Првог је дана села у клупу Без брата, баке, маме и тате. Другог је дана комшија испред Стао да прича и да се хвали: „Нашта то личи да се плаче, Па нисмо ни ми више мали.” Обриса сузе, махну прамичком И седе Кика одважно сама, Неће више да је буде и прате Ни бака, ни тата, а ни мама. Трећег је дана комшија иза Чупну лагано, стидно за косу, А она ће на то: „Нисам ја мала, Пази да не добијеш мало по носу.”

15

16

ХРАБАР ДЕЧАК Решио Игор једном да проба, Уистину да збрише из школе. Мислио јадан да ће због тога Девојчице више да га воле. Киднуо с часа храбро, смело. Било му глупо, досадно вани. Учили ново, а учитељ реко: „Који су одсутни, учиће сами.” Мислио Игор да је храбар: „Шта ли ће Гоца сада да каже?” А она храбрија од њега, Право у лице, неће да лаже: „Ја сам мислила ти си храбар, Паметан и стварно вредан, А ти си ленцов и глупандер. То што смо учили знаћеш за један!”

17

18

МЕСТО У ШКОЛИ Сутра сам решио болестан бити, и нећу да ме ико моли. Нећу моћи у школу поћи, да знате математика ме боли. Егзактна наука, нема шта, бројеви силни, квадрати, корени, све се то ниже. Ал шта ћу ја сутра у школи Кад прва писмена вежба стиже? Не дам да ме за главу пипну, лекару нећу – температура је у реду, сутра ћу већ здрав бити, само да прескочим ову среду. Плашим се једино да ме брижна мати Фино и благо не замоли. Њу не бих могао да фолирам Да ми није место у школи.

19

20

И ТО ТИ ЈЕ ПРАВДА Данас се десила страшна ствар Миши сам спремно окренуо леђа. Ја да пишем, а он да гледа – Е па друже то ме вређа. Јел ја да вежбам цело вече, а он ће слатко да спава? Е па неће, јер од бројки Синоћ је мене болела глава. Задатак спретно завршио ја сам И предао га пре Мише, А он је жалосно гледао за мном – Од кога ће сад да препише? Стигао је учитељ све да прегледа, добро да одмери и оцени, ал замисли бруке шта се деси, Миши четворку, а двојку мени. Дал је то правда, реците сами, Докле ћу да се мучим? Решио сам на Мишу да се угледам – нећу више ни ја да учим!

21

22

ФИЗИЧКО ВАСПИТАЊЕ Ја сам вам најбољи ђак у школи Све петице, ништа мање из предмета који се зове – физичко васпитање. Најмањи сам и најбржи, Шта је то скок на једној нози? Ал кад затреба наставник каже: „Ти ми, спортисто, помози.” Кад фудбал се игра – ту сам први. Капитен сам своје школе. Дал због мене или не Фудбал и девојчице воле. Уз конопац само ја сам се пео Показао да треба тако, И наставник ме похвалио: „Браво, а сада сиђи полако.” Кошарка, трчање – то ти је боза, све радим као од шале, а колут напред и назад – то је већ за клинце мале.

Физичко волим, и наставника, волим фудбал до неба, мислим да такво „васпитање” за цео живот треба. Наставник ме воли То треба стећи, ал пред свима није морао рећи: „Е мој Илићу, црни Илићу, знај, кад би и остало ко фудбал знао где би ти био крај!”

23

24

КО СЕ СВЕ БИЈЕ Кад се посвађамо, Друг се бије у школи, А он ће рећи бесно: „Мене ништа не боли!” Сестра се са мном свађа И она ће мене да бије, а ја ћу одважно на то: „Да знаш ништа ми није!” И лопта зна да удари И то право у главу, њу ћу бар лако да шутнем само да прикупим снагу. Ал кад ме мајка ћушне то ме страшно заболи, иако она тврди да ме највише воли.

25

26

СЛОН Када некога згазиш Кажу тежак си као он. Тако си неваспитан, Не знаш за бонтон. И још на то додају: Да знаш да си – слон!

27

28

ЖЕНЕ СУ ЧУДНА СТВАР Гледао Миша иза леђа Ану, малу из треће клупе, Па се мало забринуо Да су на помолу оне „године глупе”. Ана се мршти, нешто брише, Мучи се око свог задатка. Погледај само те репиће – Мора се признати баш је слатка. Гурне прамичак са озбиљног чела Чешне се мало по носу. Шта би сад Миша дао Да је бар мало чупне за косу. Жмирну лагано очицама: „Гле онај Миша чудно гледи. Што се тај не окрене И како треба на месту седи.” Ана се Миши одавно свиђа, Што му не упути смешак бар? Изгледа да је уображена, Да знаш жене су чудна ствар. Е вала, праве се важне, Или само добро глуме. Миша се пита забринуто: „Ко може жене да разуме?”

29

30

РУКОПИС Мојем је слову у свесци тесно, никако да га сместим у два реда. Ја бих да буде што дебље и веће, али учитељ се буни и не да. Каже ми: „Рукопис твој је страшан, Ту нико жив не зна шта пише.” Важно је да ја прочитати могу, Па и не мора нико више. И они силни лекари што лече Учени људи, благо мени, И они шкрабају као и ја, Па нису ни они неписмени!

31

32

ПРВЕ СУЗЕ Прве су оцене у школу стигле За некога велике, некоме мале. Прве су сузе разочарања Из детињих очију лагано пале. Прве љубави у школи се нађу, Неке наивне, неке слатке. Неко ће опет прву сузу Пустити само због љубави кратке.

33

34

ОСМЕХ Осмех не треба да силази с лица Као ни месец са неба. Осмех је као вода И хлеб што ти у животу треба. Осмех треба да те греје Као сунце кад зраке шири. Осмех је као мајушно дете Што иза ћошка стидљиво вири. Подели смешак са најбољим другом, Он ти је као шарена дуга. Пусти да расте и да се шири Јер пази – на њега вреба туга.

35

36

МОЈ МОРЕПЛОВАЦ Деда је један чикица стари Што те понекад узме у крило Што те пази, по коси мази И увек гледа благо и мило. Деда те верно до школе прати, Прави ти друштво, и торбу носи Деда ти прича о фамилији, Када одрастеш да знаш ко си. Кад пензију прими из џепа вади: „За џепарац, нека се зна!” Кад год може, унуку своме Он ће понеки динар да да. Деда ти каже: „Мило моје.” И да си права његова слика. Понекад у теби види Фудбалера, лекара, правог војника. Волиш кад прича стар морепловац, време ти лети а ти не мариш. Онда ти дође да узвикнеш: „Молим те деко немој да стариш!”

37

38

БАКА Бака је моја лукава лија, опасна сода, ракија љута. Наљутиш ли је слободно бежи и пожури, склањај се с пута. Језик је њен секира бритка, све што ти мисли то ће да каже. Баш је брига дал ти је право Јер не може она да лаже. Замериш ли се, добро се чувај, намршти се и попреко гледи, можеш да мислиш шта иза твоје опасне грешке онда следи. Ал бака моја душу има велику као море, њена је душа ишарана као на челу боре. Замолиш баку мазним гласом као да моли маче, а она одмах спремно меси твоје омиљене колаче. Ни динара немаш, а теби треба шта да радиш, право ти није, а она ћушне у твој џепић оно што стално од деде крије. Ти је у образ пољубиш срећно и заборавиш кад се срди, а она ће на то: „Бакино луче, у школи ми добар буди.”

39

40

МЛАЂИ БРАТ Ја сам, кажу, млађи и слађи Ал старија сестра, добра и мила, Њој више треба – она је одрасла. Ал шта би било да је млађа била? Она је увек у свему прва, Њен је џепарац далеко већи. Добићу и ја кад порастем, Ал поверење тек треба стећи. Друштво кад дође „нисам ту”, Наћулим уши иза врата. Они се кикоћу, глупаво смеју, и нико не зна да има брата. А када треба да се моли мама: „Иди ти, бато, ти ћеш то боље” Тера ме да питам маму Да се прошета после школе. Кад треба по хлеб и млеко ићи Е, ту сам ти ја први на реду! А тек ђубре да избацим – исто и у том погледу! Волео бих да знам шта је мој посао, За шта сам велики, а за шта мали. Ех тешко је млађи брат бити, Угодити сестри којој увек нешто фали.

41

42

МОЋ Што ја немам неку моћ И кад викнем: „Тишина!” Сви старији да заћуте, А кад наредим: „Смешак!” Сви да се засмеју И престану да се љуте. Хоћу да наредим цвету да цвета, Сунцу да сја, Да све буде лепо и шарено. Да Земља буде За децу и за све људе Игралиште омиљено.

43

44

ГУЖВА НА НЕБУ Сусрели се на небу у среду рода и боинг 747. Рода рекла : „Ја имам предност И ја ти проћи не дам!” На небу тесно, а промет густ, Семафор нешто стао. Авион рече: „Морам први, иначе, ја бих пао.” Роди би жао, па га пусти: „Нека нек прође први.” Док су се они поздрављали, гле, небо од ласта врви. Ко сад да каже: „Облачак сам, око мене све је стало.” На небу је промет опасан и свако мора да припази мало.

45

46

ПЕРЈАНО ЧУДО Кад спустиш главу на перјано чудо можеш да сањаш дуго. Без бојазни у сање улетиш, а ујутру нећеш ничег да се сетиш. Ал јастук све зна, памти и ћути. Док се у твојој глави још увек мути, свако његово перце зна све више тајни, колико смо заљубљени, опијени, раздрагани. Јастук шарени, на њему куце и маце, а ти сањаш утакмице, славља и разне драге фаце. Свако вече утони у сан, предај му се, одмори за нови дан. Намести главу што можеш боље, спреми се за још један круг, без страха, јастук је најбољи друг... за тајне.

47

48

МЕКИ ПРИЈАТЕЉ Са полице ме гледало олињало чупаво чудо црним продорним окицама жалосно, тупо и лудо. Из утробе старе већ одавно сунђер вири, са судбином тешком лако се не мири. Сав прашњав са полице руке пружа „Узми ме, друже стари. Сети се како је некада било када смо били мали другари. Очи су моје радосне биле док смо слушали бајке заједно загрљени, успавани, у наручју твоје мајке.” Загрлих чудо, помазих благо, времену он се не преда. Гледа ме сада мило и благо мој најбољи другар – меда.

49

50

ЧАРОБНА КРИЛА Да имам крила па да полетим на други крај света, да видим како деца расту сунце сија и цвеће цвета. Да видим шта деца раде у Јапану, како праве икебану. Да одлетим до Перуа да видим каква је тамо култура, како се купају у Бразилу, да ли у Мексику пију текилу . Да видим у Америци чуда, да навратим и до Бермуда. Да се затекнем у Руској степи, да видим дал су дечаци лепи, проверим како се у Африци плаче, како је у Обали слоноваче. Како деца живе зими најбоље ће ми рећи Ескими. На крају, пробудих се на поду своје куће, јер ипак је све ово немогуће.

51

52

ДРУГАРИЦА ИЗ ЋОШКА Она је дете детета малог, играчка девојчице сваке. Она је оно што аутић представља за дечаке. Девојчице им имена дају, оне су им крсне куме, оне су им докторке, фризерке, а највише им мајке глуме. Она је ту да прва проба ново јело, ињекције, фризуру. Она је ту да истрпи и добрих пет-шест по туру. Кад власница мала у школу пође она је гледа из кутка: „Па зар ћеш мене оставити? Ја сам твоја другарица лутка.”

53

САДРЖАЈ

БОЛЕСТ СТРАШНА 5 ШКОЛА 7 ШТА НАМ СВЕ ЗА ШКОЛУ ТРЕБА 9 ГУМИЦА 11 ШКОЛСКА ТОРБА 13 НИСАМ ЈА МАЛА 15 ХРАБАР ДЕЧАК 17 МЕСТО У ШКОЛИ 19 И ТО ТИ ЈЕ ПРАВДА 21 ФИЗИЧКО ВАСПИТАЊЕ 23 КО СЕ СВЕ БИЈЕ 25 СЛОН 27 ЖЕНЕ СУ ЧУДНА СТВАР 29 РУКОПИС 31 ПРВЕ СУЗЕ 33 ОСМЕХ 35 МОЈ МОРЕПЛОВАЦ 37 БАКА 39 МЛАЂИ БРАТ 41 МОЋ 43 ГУЖВА НА НЕБУ 45 ПЕРЈАНО ЧУДО 47 МЕКИ ПРИЈАТЕЉ 49 ЧАРОБНА КРИЛА 51 ДРУГАРИЦА ИЗ ЋОШКА 53

Јасминка Илић Марија Поповић МЕСТО У ШКОЛИ издавач

УК „Кораци”, Крагујевац

за издавача

Златко Милојевић

уреднички колегијум Братислав Милановић Др Владимир Б. Перић Татјана Јанковић графички уредник

Марија Поповић

штампа

ДОНАТГРАФ, Београд

тираж 300 ISBN 978-86-81570-16-6

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-93-1 ИЛИЋ Јасминка 1965 Место у школи / Јасминка Илић ; илустровала Марија Поповић. - Крагујевац : Кораци, 2020 (Београд : Донат граф). - 53 стр. : илустр. ; 20 cm. - (Едиција Вилин коњиц) Тираж 300. ISBN 978-86-81570-16-6 COBISS.SR-ID 28574473